Bila je to Petkova bajka sa tužnim krajem…

sp-petkovicPrvo veliko takmičenje na kom sam gledao reprezentaciju naše zemlje, tadašnje Jugoslavije,  beše Svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. godine. U to vreme sam imao nepunih 10 godna. Sećam se kako su Predrag Mijatović, Dragan Stojković i Dejan Savićević bukvalno razbili Mađarsku u baražu (ukupan rezultat 12:1). Lepo se Jugoslavija predstavila u Francuskoj, ali ipak nije bilo dovoljno sreće! Dva odbitka u mreži Ivice Kralja (šut Tarnata i šut Davidsa) i penal Predraga Mijatovića su zaustavili populanrnu Jugu u osmini finala.Dve godine kasnije na Evropskom prvenstvu u Holandiji, domaćin i naš dužnik iz Francuske opet je bio koban po nas. Četvrtfinale i ubedljiva pobeda Klajverta i družine (6:1). Bilo je to poslednje veliko takmičenje na kom je učestvovala selekcija pod imenom Jugoslavija.

U Koreji i Japanu 2002. godine nas nije bilo. Pauzirali smo i 2004. godine. Nismo bili svedoci istorijske pobede Grčke u finalu protiv domaćina evropskog prvenstva, Portugalije.  Ostaje večno pitanje: Da li je problem bila smena generacija ili loši selektori? Jedno je sigurno: sa nestankom Jugoslavije i rođenjem državne zajednice Srbije i Crne Gore, rodila se i neka nova fudbalska generacija.

Posle debakla protiv Holandije, na kormilo nacionalnog tima došao je gospodin Ilija Petković. Pobeda u prvoj utakmici kvalifikacija i osvojen Sahara kup u Indiji, bili su dovoljni za nepristojnu ponudu iz Kine. Reklo bi se da su nas Kinezi tom ponudom uništili. Posle šest meseci i odlaska sa klupe nacionalnog tima, popularne „plave“ vodile su razne komisije, treneri kojima je to bio i jedini angažnam u trenerskoj karijeri, kao i večiti pametnjakovići i kritičari našeg fudbala.

Na našu veliku sreću, posle tri godine i završene misije u Kini Petko se vratio kući. Usledio je poziv Fudbalskog saveza i početak lepših dana. Pravi čovek na pravom mestu, a reklo bi se i u pravo vreme. Cilj je bio jasan! Još jedno veliko takmičenje nije smelo da se propusti! Počelo je kovanje planova za napad na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj (2006)! Jedno staro fudbalsko pravilo kaže: „Najvažnije je ne primiti gol!“. Ovog pravila držao se i gospodin Ilija Petković.

FBL-WC2006-MATCH06-SCG-NED-57625922

Iako je tadašnja Srbija i Crna Gora imala nekoliko odličnih golmana, Petko se odlučio za najstarijeg. A pokazalo se da je Dragoslav Jevrić bio i najbolji.  Ispred iskusnog golmana postavljen je zid čiji je temelj činio fantastičan par centralnih bekova (Vidić – Krstajić). Levo uz iskusnog Krstajića, igrao je često vrlo ofanzivni Ivica Dragutinović, dok je na desnu stranu odbrane kao pomoć Nemanji Vidiću, postavljen iskuni Goran Gavrančić. Ova petorka potpomognuta neumornim Igorem Duljajem, za cele kvalifikacije primila je samo jedan gol. A činjenica da ga je sasvim slučajno i uz dosta sreće dao veliki Raul, jasno govori koliko je ovaj zid bio čvrst! 

Naravno da ne treba zanemariti ni sjajne partije Nenada Jestrovića, Mateje Kežmana, Save Miloševića, Dejana Stankovića, Zvonimira Vukića, Saše Ilića i Ognjena Koromana, kao i ključnu asistenciju Nikole Žigića u odlučujućem meču protiv reprezentacije BiH. Pogledajte kako su ovi momci redom punili mreže Španije, Belgije, Bosne, Litvanije i San Marina!

Ko zna kako bi poslednja selekcija zajedničke države prošla na Mundiju da se na najegov početak nije čekalo nekih 8 meseci. Prvi problemi nastali su još na pripremama. Najpre se povredio Mirko Vučinić. Kao zamenu, Petko je pozvao svog sina Dušana. Bivši univerzalac Dinama iz Moskve, Crnogorcima gotovo da nije ni smetao. Ali Srbima je ova činjenica privukla veću pažnju od samog plasmana u Nemačku. Srbija je Petka razapela na krst, iako je Petković junior bio u odličnoj formi. Čak je postigao i gol na jednoj pripremnoj utakmici. Doduše, nezvaničnoj… Ali opet se računala. Dušan je, zbog prevelikog pritiska napustio reprezentaciju u sred priprema. SCG je u Nemačkoj bila jedina reprezentacija sa 22 fudbalera na spisku.

Iako se to vešto krilo, na pripremama je izbio sukob između Nemanje Vidića i Mateje Kežmana. Dobro obavešteni izvori kažu da je Nemanja Petku jasno poručio: „Ili on, ili ja?!“. Petko je želeo da zadrži obojicu, ali čini se da Nemanja nikako nije želeo isto. Ubrzo se čaršijom pronela vest da se Vidić povredio. Neki kažu da je povreda bila samo izgovor za izlazak iz reprezentacije. Neki tvrde da to nije istina. Uglavnom, zid pred golom Jevrića je polako ali sigurno počeo da se ruši. Goran Gavrančić je morao u sredinu, a na desni bok je u prvoj utakmici protiv Holandije postavljen Nenad Đorđević. Iako je Gavrančić bio izuzetan igrač, Roben je ipak bio brži. Pobegao je našem štoperu, a Jevriću je lopta pobegla za delić sekunde.

Poraz od Holandije je teško pao plavim momcima. Ni kriv ni dužan, stradao je Dragoslav Jevrić. Iskusni golman je čak šest putao morao da vadi loptu iz mreže. Koliko je bio nemoćan, govori i činjenica da su Argentinci pre gola Estebana Cambiasa razmenili čak 26 preciznih pasova. Treba napomenuti i crveni karton Mateje Kežmana.

Poslednji meč protiv Obale Slonovače sjajno je otvorio Nikola Žigić. Prihvatio je jednu dugu loptu Dejana Stankovića, zaobišao golmana i dao gol za 1:0. Koliko je atmosfera u timu bila loša, dovoljno govori činjenica da je naša klupa na ovaj pogodak ostala nema. Par minuta kasnije Saša Ilić je u svom stilu pokupio i iskoristio jednan odbitak u šesnaestercu, na semaforu 2:0. E, onda je na scenu stupio Žigićev saigrač iz Crvene zvezde. Dva igranja rukom Milana Dudića uz crveni karton Albertu Nađu, bili su dovoljni fudbalerima iz Obale Slonovače.

Po povratku iz Nemačke, Srbija i Crna Gora su se razdvojile. Krenuo je svako na svoju stranu. Ilija Petković je podneo ostavku, a Mateja Kežman napustio reprezentaciju. Bila je to Petkova bajka sa tužnim krajem!

Srbija baš kao i početkom ovog milenijuma, nema rezultata. Mihajlović je poput Dejana Savićevića, najavio neku novu generaciju. Ali ovoj reprezentaciji je potreban čovek koji će baš kao Ilija Petković 2003. godine, izabrati najbolje. Sasvim slučajno, baš kao i tada, Ilija se upravo vratio iz Azije. Sin Dušan je odavno završio igračku karijeru. Nacionalni tim su napustili i Mateja Kežman i Nemanja Vidić. Da li je konačno došlo vreme za Petkovu treću sreću?

Nenad Pavlović
Prati me na:

Nenad Pavlović

Autor i menadžer at Kafanski selektor
Rođen u Kruševcu, odrastao u okolini Aleksandrovca. U Beogradu završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Na Univerzitetu Komenskog u Bratislavi (Slovačka) završio master studije menadžmenta informacionih sistema. Pored studija, dugo godina igrao futsal i fudbal, kako u Beogradu, tako i u Bratislavi. Po struci informatičar, u životu veliki zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo. Inače jedan od osnivača sajta.
Nenad Pavlović
Prati me na:

Komentari

komentar/a

Nenad Pavlović

Rođen sam u Kruševcu. Inače sam iz okoline Aleksandrovca, u kom sam pohađao osnovnu školu. U Beogradu sam završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Magistrirao sam Menadžment informacionih sistema na Univerzitetu Komenski u Bratislavi (Slovačka). Dugo godina sam aktivno igrao fudbal i futsal, i posedujem UEFA C licencu za trenera. Iako sam po struci informatičar, veliki sam zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *