Borba za fudbal!

Meseci su prolazili, sklapajući delove iz mog života striktno vezanim za ovaj sport, sport koji mi je doneo toliko toga, a i zbog kojeg sam mnogo toga izgubila da bih napisala još jedan tekst. Ne pišem kada mi neko kaže, već kada osetim da mogu. Kada me niko ne tera, već kada imam materijala, realnog, ne imaginarnog.

To napomenuto izgubila, ne navodi me da odustanem, jer samim jednim gubitkom, dobitke sam udvostručavala. Toliko novih ljudi, poznanstava, iskustva, naučenih životnih lekcija, kroz naizgled „običnu igru“ gde 22 budala trči za loptom…. Ipak, tim budalama je fudbal imenica koja nema zamenicu.

Zamislite jedan dan, tri velika razočarenja, na nečemu gde sebe daješ i više nego što možeš, gde svi segmenti tvog privatnog života nose teret, naglašavajući da proces privedeš kraju. Neko nema sluha za to, nema razumevanja zašto ti to radiš, čak i od osoba od kojih je podrška bila očekivana-iščezla je.

Borba za fudbal!

Obavežeš sebe da kreneš krupnim korakom napred, stalno slušajući pridikovanja da nećeš uspeti. Ne slušaš nikoga, jer da sam slušala i tih 3% ljudi ne bih bila sada ovde gde jesam.

Zaletiš se, sa nekim pokušavaš da sarađuješ mesecima, postaje očigledno da samo ti ulažeš, daješ, a zauzvrat nemaš ni podršku. Odradiš maksimalnu promociju, oformiš ekipu i staneš. Staneš zbog tuđe nesposobnosti, nezainteresovanosti da se popnete zajedno jedan stepenik više, ali ne možeš, ne odlučuješ ti, niti tvoj tim, odlučuje tim ljudi kojima su prioriteti mnogo dalje od sportskih rezultata.

Nailaziš na drugu opciju, koja se ispostavila kao mnogo bezbolnija jer je sasečena u startu. Ali opet, bezbolnija u smislu da ti ljudi rukovode igračima kao robljem, ovo postaje trgovina, kosi se sa zakonima gde je glavni cilj popularizacija, omasovljenje sporta i zdrav način života.

Gde se klubovi koriste za pranje novca. Barem sam ja to najbolje osetila.

Govorili su mi: „U kom ti devojko svetu živiš, sve se svodi na novac, napraviš igrača, uložiš minimalac, prodaš ga, ne vodiš brigu kako ćeš živeti kasnije”

Nisam slušala, gurala sam svoje. Znam da postoje ljudi koji još uvek nemaju poremećen sistem vrednosti i koji su idalje u zamršenom fudbalskom svetu samo iz ljubavi prema ovoj igri. Malo nas je i to znam.

Razmisljam slušajući i ove reči: „Dokle ćes više da volontiraš za sve koji te zovu, da držiš deci treninge, da sudiš za džabe, da igraš za džabe, da organizujes turnire za džabe, da  pišeš za džabe. Počni da naplaćuješ svoj trud i rad.”Zapitam se da li mi to govore iz najbolje namere, ili… Sa jedne strane su upravu, a sa druge, ovu na koju obično samo ja prevagam baš i mislim da nisu.

Ne shvataju da ja to naplaćujem, ali na način koji oni nikada neće moći da prihvate. Način koji se ne meri novcem, ali opet način uz koji će kad tad doći taj neophodni novac.

Donekle mi je krivo samo što sam toliko sebe trošila na objašnjavanje pre svega samih pravila fudbalske igre, tim neznalicama, pa makar to bila i ta čuvena sudijska pravila koja im toliko bodu oči, a potom i značajnijim stvarima o vođenju kluba, prikuplanju sponzora i čuvenoj, a sad već nepouzdanoj popularizaciji.  Nezahvalnost ne trpim, i smatram je za jednom od glavnih stavki zbog koje su me izgubilii(kao dežurnu ludaču za prijateljske utakmice, ali i za promociju, afirmaciju tih klubova). Dnevno sam sudila po četiri utakmice, da ne pominjem da je za džabe, jer eto u mom slučaju se to podrazumeva, naviknem ih, ali bezobrazluk je toliko izražen… Od mojih 60 prijateljskih utakmica, manje od polovine su bile plaćene. Mojom inicijativom sam sudila bez nadoknade. I idalje ću, ali kvalitetne utakmice ovoga puta ne moraju imati otvoren put. Na ceni će sada biti ljudskost, zahvalnost i poštovanje. Kontra usluge meni nisu potrebne, ali nikada neću imati razumevanja za postupke gde ljudi čak ne stavljaju taj klub gde rade na prvo mesto. Već sebe. Pozivi u 6h ujutru da sudim u 10h taj dan, ili čak u 23h da je utakmica sutradan u 8h ostaće samo bledi trag prošlosti. Psihička tortura prilikom svakog pojavljivanja, sve zarad vežbe same sebe, nije donela efekta koji sam ja potajno priželjkivala. Da me cene na drugi način. Ali to jeste bilo nestvarno, i idalje je, jer sam osvrt na te ljude koji su tu nam može otvoriti oči. Šta reći za sve one turnire na kojima sam se sama pojavljivala kao jedina devojka koja se razume u tu igru koju oni igraju, među pripadnicima ,,jačeg pola” gde sam bila ismevana kao LOŽANA(Pojam ove reči poznat uglavnog pripadnicima nižeg sloja-duhovnog, ovaj pardon, htedoh reći navijačkog), samo iz razloga što sam radila svoj posao onako kako sam sebi i zacrtala. Profesionalno. Iako su takvi turniri toj jakoj muškoj populaciji bili zabavnog karaktera.

Lozana

Uprkos svom tom nerviranju, postoje ljudi koje zabrinjava moj entuzijazam. Neki su mi i otvoreno stavljali do znanja da žele da ga pokore. Žao mi je što nisu uspeli, čisto zbog njih. I fraza iz najpopularnije pesme sa fejsbuka u mom slučaju, biće iskorišćena u drugom svetlu. ,,Više sreće drugi put“. Samo sam svesna da ja imam ono što Vama dragi moji treneri, funkcioneri, sekretari, direktori nedostaje. To je ta energija, želja za borbom, poboljšanjem. Sada iskorišćavam svoj potencijal samo za ženski fudbal, jer ranije za mene mesta u muškom nije bilo. Put sam sama sebi rasčistila i prolazim tamo gde želim, a ne gde Vi to želite.

Polne razlike u fudbalu: Do osamnaeste godine svi žele da budu uspešni fudbaleri, skupa kola, kineske „Louis vuitton” posteljine u ekskluzivnim holelima, sa devojkama čija gramaža mozga nije veća od kesice praška za pecivo. U ovakvim slučajevima i nije mi žao što se obično sve i završi na želji, pokušaja čak i nema. Ali žao mi je zbog druge grupe, gde si ceo život posvećen tome, ne zanimaju te ovako ograničene stvari, nemaš pare da uspeš, a opet si veći talenat. Upravo tu nastupaju na scenu posvećeni fudbalski radnici, od kojih sve počinje i sve se završava. Apropo priče o pranju novca. Drago mi je samo da u ženskom fudbalu toga nema, jer baš nešto i ne želim da oko sebe imam pileće mozgove, sa krasno izvajanim telima. Jer da želim, ovom tekstu, a ni svakom prethodnom ne bih uspela ni naziv dati.

Shvata masa gde mogu da uzmu pare. Pare za sebe. Hiljadu i jedan klub, čovek, menadzer, organizator, trener… Svi sada žele da otvore ženski fudbalski klub. Lepo, drago mi je, ali automatski moja želja za saradnjom, i pomoći, jer eto, možete misliti tek per godina poznajem problematiku na temu ŽENSKI FUDBAL, izostaje jer mi je kristalno jasno da gledaju interes. Svoj, ne moj, jer mog interesa nema.

To što vi radite, to je ponižavanje ovog sporta, koji je toliko mladih devojaka, devojčica, žena zavolelo. Stav da: „Lako ćemo, postoje samo tri lige, igraćemo Ligu-Kup šampiona, bićete uspešne“ ne zadovoljava drugu stranu. Govorite stvari o kojima zapravo ništa ne znate..Mi nismo kao muškarci, nama jeste teže udovoljiti, teže je razumeti nas. Upravo se tu pravi sloj ljudi koji mogu da rade u ženskom fudbalu. Prednost naravno imaju i oni koji su bili u muškom, samo iz ljubavi. Najlakše je držati se toga da se ne treba nervirati, da je ovo država Srbija gde je sve po principu-navikni se, ne menjaj ništa, gledaj sa strane i bolje ćeš proći. Ne, neću da gledam ništa sa strane, da ljudi gluplji od mene vode i upravljaju nečim što je meni bitno, nešto što ja volim.

Bezbroj puta su me “sklonili” zbog mog jezika, zbog toga ne što ne umem, nego ne želim da radim šta se KAŽE. Tako će i ostati. Koliko mi je samo stiglo poruka, sadržine da se ne eksponiram toliko, da to nije dobro za moj ugled. I nije za moj, ali jeste za ugled ženskog fudbala za koji se i zalažem. U povoju je to, i ja sam, ali ne na svim poljima. Zbog tog eksponiranja jedan deo mene je na dnu. Ne kajem se to je bitno.

Nadam se na ne treba da napominjem koliko uživa moj  ego, sada kada se situacije okreću u moju korist, kada sam ja ta koja bira gde će da ide, koga ću da uzmem da sarađuje sa mnom, jer ipak… Ipak ta većina nije imala sluha za moje ideje, ambicije, ciljeve koje sam  imala sa TIM nebitnim ženskim fudbalom. Dođeš u poziciju da biraš, ne igraš igrice koje su oni radili tada, kalkulisali, manipulisali tobom.

Radiš nešto mnogo gore, direktno im stavljaš do znanja da više ne pomišljaju na tebe kao osobu koja bi pomogla njihovom izmrcvarenom klubu, jer eto možeš misliti, bila sam budala koja je volontirala, za druge, a oni sada traže isto.

Tolika količina nerazumevanja, samoživosti i egoizma ostaće zabeležena samo  njihovim umovima, kao žal za propuštenom šansom. Pritom nije bila jedna šansa, bilo ih je minimum dve.

Kako se govorilo, sva ta medijska pojavljivanja, po televiziji i novinama koje ,,niko“ ne gleda i ne čita, meni ništa nisu donela. Jesu, ali više vama, da naučite kako da sastavite prosto-proširenu rečenicu, da ne zamuckujete, da se ne tresete, jer zamislite to su ipak ,,bezznačajne“ televizije i novine. Žalosno za moju okolinu, ali ne i za mene je to što su baš ,,ti“ novinari više imali razumevanja i reči podrške za moju borbu nego okolina, ljudi na koje sam računala.

Pitam se da li znate koji je bilans? Formirala sam nov klub, na jednoj od centralnih gradskih opština, tim koji sada ima 30 devojaka, a to sam uspela za samo 15 dana, ne sama naravno, ne izdižem sebe, malo ljudi je bilo tu, sa kojima sam se mogla sporazumeti na način koji dobit donosi samo ženskom fudbalu. Vračar, ŽFK Obilić. Na 90 godina od osnivanja muškog kluba, 1.08 u 12h na istom mestu, Hram Svetog Save, uspeli smo zajedničkim snagama da predstavimo simboliku i oformimo ženski klub. Sećam se tog dana, koliko je samo novinara trebalo da dođe, a nije, opet bilo je i onih koji su ispoštovali i cenili naš poziv. Sada skoro mesec dana kasnije, isti ti koji nisu došli kada sam ja to želela, mene zovu za intervju. Pravdaju se željom za promocijom novog kluba, ali opet, meni je sve to veštački. Nekada poželim da iskorišćavam ljude na način na koji su oni iskorišćavali mene, crpeći moju energiju za svoje poslove, ali ona shvatim da je prebolno za mene i moj ego da padnem toliko nisko. Osveta ne, ignorisanje da.

zfk obilic

Možda ja sve to doživljavam previše emotivno, ne znam još uvek da razgraničim posao od toga šta se voli, a šta se mora. Odgovara mi ovako, ima sve to svoju čar. Ponovo stres svakodnevni, zbog nečije stručnosti dovedene smo u pitanje da li ćemo ući u takmičarski proces. Razmišljam, još jedna godina može biti uzaludna za nas starije igračice, samo iz ljudske nesigurnosti. Neki su nas odmah preimenovali u favorite, hahah, hvala lepo, ali daaaj.. Svaki grad gura svoj klub, svoje ljude, devojke koje čine deo te sportske organizacije, a gde smo mi.. Na dnu. Ne ŽFK Obilić kao ŽFK Obilić već sport među ženama uopšte.

Plašim se samo šta će biti onoga dana kada budem primorana da izaberem, da li ću da igram fudbal, da li ću da sudim, da li ću o njemu da pišem, da li da ga promovišem, ili da se bavim organizacijom. Kao da je vremena sve manje, a ako se opredelim samo za jedno, možda izbor ne bude pravi.

Za koji mesec se upuštam u novu fudbalsku priču u Beogradu, gde se na detaljima i planovima radi još od ranije, sigurna sam i tu će odjek biti veliki, oko mene će biti ljudi koji dele iste stavove, vode se istim principima… Znam da je uspeh zagarantovan. Ispravka: nije samo jedna priča u pitanju…

 Priče o mojim dobicima nakon tog volontiranja neće biti ovde, čisto ono kao da ne ubijem volju za radom tim ljudima koji rade negde za 20 000 din. Nastavite da gledate plitko i ne dalje od svog nosa i daleko ćete dogurati. Kao ja između ostalog, gde sam, pa nigde, nisam bitan faktor. Ironijo volim te.

Zar nije i poenta života da radiš posao koji voliš i koji te ispunjava. Tamo gde će tvoja energija i kvaliteti doći do izražaja, gde mesta za mrzovolju neće biti nijednog trenutka. Bez prisile, želje roditelja, prijatelja da budeš nešto što ne možeš, ne odgovara tvom karakteru. Kada ne igram fudbal, sudim onima koji ga igraju, kada ne sudim, gledam ga, kada ga ne gledam slušam o njemu, kada ne slušam pišem o tome. Svakog dana je tu. Moju ljubav prema tome ne može niko umanjiti, jer taj fudbal je sada zavoleo mene. Groze me isti stavovi, da svi vole fudbal. Načini su različiti, veoma. Niste ni svesni koliko. Neko je na putu da ga zavoli, ali i da ga se odrekne jer fudbal nije zavoleo njega(nije mu doneo moć, slavu, uspeh, novac). Meni jeste doneo sve to. Opet ću reći, na način samo meni znan. Dovoljno moćan način da ja budem srećna…Sve dok se ta lopta oko mene kotrlja na terenu, papiru, kao slika, kao zvuk. Bitno je da je tu!

Sport

I na kraju se zapitajte svi vi koji ste u ovom sportu, nebitno je da li je muški ili ženski fudbal, da li ga stvarno toliko volite, ili ga igrate zbog novca, jer je najpopularniji sport, ili pak zbog poziranja(dosta ih ima), da vi devojke privučete muškarca koji vam se dopada, a igrom slučaja njemu je fudbal sve na svetu(ponaosob znam i ove slučajeve), zbog drugarstva(podržavam jer je iskrenost prevagnula) ili… Najgora opcija da ne znate zašto ste tu. Postoje osobe kojima je taj fudbal MNOGO VIŠE od najvažnije sporedne stvari na svetu…. Borba za fudbal neće stati, nikada, sve dok nas načisto ne istrebite. Ali to je nemoguće, štiti nas ljubav, a ne vaš prokleti interes…

Jelena Polić

Jelena Polić

Studiram Mašinski fakultet, treniram fudbal, igram razne futsal turnire. Takodje se bavim suđenjem fudbalskih utakmica.. Sve u svemu, fudbal mi je mnogo više od najvažnije sporedne stvari! Sportsko novinarstvo volim, ali isključivo bez ikakvih ograničavanja, ironičan stil 🙂
Jelena Polić

Latest posts by Jelena Polić (see all)

Komentari

komentar/a

Jelena Polić

Studiram Mašinski fakultet, treniram fudbal u ŽFK Kalemegdanu, igram razne futsal turnire. Takodje se bavim suđenjem fudbalskih utakmica.. Sve u svemu, fudbal mi je mnogo više od najvažnije sporedne stvari! Sportsko novinarstvo volim, ali isključivo bez ikakvih ograničavanja, ironičan stil :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *