Centralni bekovi

Uvod u tekst

Znam, zapostavili smo ovo sa pozicijama… Ali to je zbog teške rasprave o golmanima i praznika. A sad na posao!

Samo vas gledam! Ali ako se ponovi...
Samo vas gledam! Ali ako se ponovi…

Centralni bekovi

Nadam se da ste do sada uživali proučavajući fudbalske pozicije uz naše tekstove. Ja sam uživao… Pa skoro u svemu. Ono što me je malo iritiralo, jeste to da se ispostavilo da prilikom glasanja više glasova dobijaju fudbaleri iz novije istorije. Razlog je prost – njih smo mahom, mogli da gledamo uživo. Opet, defanzivni fudbaleri se ne pamte kao ofanzivni. Realnost je da publika fudbal gleda više zbog atraktivnih poteza i adrenalina. Ne toliko zbog taktike! A kada se u nju zađe malo dublje, lako dođe do razmimoilaženja mišljenja. Upravo zbog tih taktika, kao i zbog igračkog sazrevanja, mnogi igrači su karijere počinjali na jednoj poziciji. Umeli su da je završe na drugoj. A onda nastane pometnja. Kada je igrač igrao na više pozicija, za koju ga nominovati? Ima li svrhe uopšte? Možda nema… Zato sam rešio da odustanemo od selekcije najboljih. Samo ćemo spominjati neke u tekstovima. Onako, kao dobar primer… Tema ovog teksta biće centralni bekovi.

Od Tutorića do Džona Terija

Obično tu postavljamo one jake a ograničene… I nismo daleko od istine! Ti jaki su obično i visoki. Zato i često nadskoče protivnika. Sve što treba je da markiraju protivničkog igrača (ili prostor) u stopu, obruše se na loptu i uzmu je. A da! Kad već nadskoče protivnika, valjalo bi da mogu i da dobro udare loptu glavom… Razlika između običnog i dobrog centranog beka je jednostavna. Dobar poseduje smirenost i koncentraciju na igru, pa zato i donosi bolje odluke. E sad, možemo imati specijalce na toj poziciji. To su dva tipa centralnih bekova. Jedan je štoper, koji se u maniru Nemanje Vidića obrušava na rivalskog napadača. On se oslanja na svoju hrabrost i agresivnost na terenu. Pokraj njega obično se lepo uklopi drugi specijalista. Ja volim da ga zovem pokrivač. On se više oslanja na svoju brzinu i anticipaciju. Kada god se desi da štoper kiksne, ovaj drugi čeka spreman da pokrije njegovu brljotinu. A možda i preseče neki kreativan pas protivničkog plejmejkera… Ali takvih centralnih bekova imamo more. Pamtiće se oni, ali ne kao neki malo sposobniji u ofanzivi. Recimo da takve valja nazvati kultivisanim.

Pojam kultivisanog centralnog beka

U neka stara vremena, imali smo inovativne trenere koji su mogli da uoče mane u taktikama najboljih potencijalnih rivala i prilagođavajući se njima, naprave revolucionarno strateško čudo. Tako je na prostorima Balkana, nastala formacija 3-5-2. U vreme kada su ekipe igrale sa jednim napadačem koji je prečesto znao da bude i više nego duplo jači od dvojice štopera, treći centralni bek (koji je često guran malo iza ove dvojice, pa je nazivan zadnjim) je uspevao da stvori višak formirajući trougao. Tako bi čistio lopte koje bi sporiji usamljeni špic pogurao, a potom ga u saradnji sa štoperima mrcvario u igrama sredinki 3 na 1. Zato su najdefanzivniji igrači mogli da pokrenu organizaciju napada iz dubine. Sa ekspanzijom formacije 4-4-2, ova ideja je izgubila smisao. Ne toliko zato što čistač/libero (tako se delila uloga zadnjeg po sposobnosti) nije imao mnogo opcija pozadi, koliko zbog činjenice da je ekipa bila ranjiva po bokovima. A baš odatle su bekovi i krila zadavali preopterećenje. Zato su pozicije čistača i libera postepeno izumrle. Retko koja ekipa danas igra konstantno i uspešno sa tri igrača pozadi. Poslednja uspešna evropska ekipa koja je gajila taj stil je Kapelova Roma. Fudbaleri koji su danas u velikoj meri sposobni da igraju na gore spomenutim izumrlim pozicijama (da su u nekom paralelnom univerzumu rođeni u vreme kada su te pozicije bile popularne) igraju kao centralni bekovi. Doduše, ne baš klasični. Neki dobiju ulogu centralnog beka koji pokriva agresivnijeg štopera (npr. Rikardo Karvaljo), neki zadnjeg veznog, a neki igraju modernog centralnog beka (ball-playing defender na engleskom, ali ako prevedem bukvalno gubi svaki smisao). O njima, kasnije u tekstu! U svakom slučaju, činjenica je da svi oni zajedno mogu da se objedine u skup igrača koji bismo nazvali kultivisanim centralnim bekovima.

Ma pusti to što sam najkultivisaniji bek, ali što sam proglašen za jedinog fudbalskog genija jer sam bio uspešan igrač, trener i direktor! Ja sam ti genije, sine! Nije tvoj Murinjo...
Ma pusti to što sam najkultivisaniji bek, ali što sam proglašen za jedinog fudbalskog genija jer sam bio uspešan igrač, trener i direktor! Ja sam ti genije, sine! Nije tvoj Murinjo…

Čistač

Razlika između čistača i centralnog beka pokrivača je sasvim mala. Naime, čistač je morao da ima sve atribute koje poseduje današnji pokrivač. Ono što je bonus, jesu dve stvari. Prva je dobar pas. Ipak se od čistača očekivalo da učestvuje u umaranju protivničkog špica. U slučaju jakog pritiska na zadnju trojku, valjalo je poslati precizan pas napred… Druga bitna stavka je nešto što će biti zamena za štoperovu snagu. Naime, čistač ne mora da bude toliko jak, ali mora biti sposoban da ostane na nogama prilikom naleta protivničkih igrača. Nebitno da li sa ili bez lopte, čistač ne sme pasti! Ako on padne pri laganom češanju ramenima, to je automatski stopostotna prilika za protivnika. Ipak je on zadnji… Kroz istoriju, klasični čistači nisu bili baš toliko popularni. Recimo da je Rio Ferdinand znao dobro da odigra tu ulogu. Ali je retko igrao. Najbolji primer je Sirea, a on se rodio sredinom prošlog veka… Naime, svi najbolji zadnji igrači odbrane nisu ostali upamćeni kao čistači. Našoj javnosti su daleko poznatiji domaći primeri, poput Katalinskog ili “našeg” Mileta Belodedića. Mada su i oni umeli da povuku loptu u maniru pravog libera, po kojoj ulozi su najbolji zadnji igrači i ostali upamćeni.

scirea

Ponovo libero!!!

Biti libero u prevodu sa italijanskog znači biti slobodan. Obzirom da su najsposobniji čistači imali kreativnu slobodu da povuku loptu napred i tako predstave dodatnu opasnost po gol protivnika, jasno je odakle ime. A o njegovoj popularnotsi ne treba trošiti reči. Postao je deo svakodnevnog govora, pa tako možete čuti i naše popularne pevače kako koriste taj izraz u tekstovima svojih pesama. Nego, zašto je libero toliko sposoban? Prevashodno, jer je umeo dobro da dribla. Ono što je takođe morao da poseduje, jeste kreativnost. Ipak mu je dribling zaludan ako ne vidi kako loptu može konstruktivno da povuče ili doda. Složićete se da niko ne bi smeo biti dovoljno libe… Pardon!… slobodan da davi loptu u kaznenom prostoru. U ekstremnim slučajevima, treneri su liberima dozvoljavali česte izlete u napad. Iako su Lusio i David Luiz izuzetno dobri primeri skorašnjih igrača sa sličnim stilom igre, nikada im to nije bio primarni zadatak. Igrači sposobni da igraju tu ulogu u timu, danas se više šalju u vezni red da igraju ulogu Esijena ili Balaka u njihovim najboljim danima. Ali o tome nekom drugom prilikom… Ekstremno ofanzivno nastrojeni libero je morao da bude izdržljiv (jer treba istrčati toliko puta teren u dužinu), voljan da naporno radi tokom celog meča (jer džabe može da trči ako neće), da ima dobar šut (da bi mogao dobro da pripreti golmanu iz drugog plana), i da bude brz (kako bi bežao od svojih čuvara). STOP! Zar se brzina nije podrazumevala? Jeste, ali… Sad ćemo morati da je rastavimo na dva činioca. Kada bih do sada govorio o brzini, uglavnom sam mislio na ubrzanje. Ne toliko na brzinu punog trka. Ponekad na oba… Ali ovde je očigledno da se mora napraviti razlika. Naime, kada morate istrčati trku na stotinak metara, mnogo je bitnije koju maksimalnu brzinu možete razviti. Kada se trkate na 10-20, mnogo je bitnije da li ćete svoju maksimalnu brzinu dostići brže od protivnika. Ovo je po prvi put, bio slučaj kada sam morao da istaknem razliku između ta dva atributa, jer čistaču je potrebnije ubrzanje. Liberu koji je krenuo u napad, malo je potrebnija sprinterska brzina. A sada kada smo ovu poziciju i ulogu razjasnili, možemo je pustiti da počiva u miru. I da se setno sećamo Vladislava Bogućevića, Dragana Holcera, Ivana Horvata, ali i neprevaziđenih majstora Franca Bekenbauera, Matijasa Zamera, Franka Barezija, Danijela Pasarele, Ronalda Kumana, Aldaira, Fernanda Jera, Lorana Blana…

Je i' to mene neko zvao na fudbal? Vidi kako sam se namrštio! Biću najbolji štoper!
Je i’ to mene neko zvao na fudbal? Vidi kako sam se namrštio! Biću najbolji štoper!

Moderan centralni bek

Ako ste zaspali tokom nabrajanja, budite se! Vraćamo se iz snova (čitaj prošlosti), u realnost (čitaj sadašnjost). Danas je ovo pozicija u timu koja je najpribližnija klasičnom liberu. U stvari, to je više pokušaj da se spoji klasičan centralni bek i libero. Sličnost sa dužnostima centralnih bekova je apsolutna. Sve što važi za štopere i njihove partnere pokrivače, važi i za njihove moderne verzije. Sličnost sa liberima, ogleda se u tome da mogu pokrenuti napad iz dubine ili brzu kontru. Ako se ukaže prilika. Zato moraju biti kreativni i da imaju dobar pas. Ono što se od njih ne očekuje, jeste da istrčavaju često u napad. Nikako se ne zaboravlja da im je osnovno zaduženje da obave defanzivne zadatke. Zato postoji malo razlike u odnosu na klasičnog libera. Moderan centralni bek ne mora biti dobar dribler, ali mora biti dobar tehničar. To bi značilo da može dobro da barata loptom, a to je već dovoljno da sačuva loptu u posedu. Ako ne rezumete zašto, podsetiću da svaki centralni bek mora da bude jak, a takvi itekako mogu da se dobro zagrade. To u kombinaciji sa tehnikom, može čuda da čini. Iako je već krajem devedesetih bilo preko nekoliko prototipa modernih centralnih bekova (a bilo je i ranije retkih), komentatori i novinari su ih uglavnom zvali liberima. Ne mogu ni oni baš sve da znaju, pa makar se zvali i Aca Stojanović… Tako sam periodično, mogao čuti da nam je „libera“ igrao Đukić, Đorović ili Mihajlović, ali su i protivnici imali „libere“ Stefana Henšoca, Fabija Kanavara, Nestu, Franka de Bura, Ria Ferdinanda, Kristijana Čivua, Traianosa Delasa… Srećom, danas više tako ne nazivaju Pujola, Vermalena, Pikea…

I da zaključimo…

Uz ponovnu konstataciju da su mnogi igrači tokom karijere igrali na nekoliko ovde navedenih pozicija ali i na nekim nenavedenim, svakako će ostati prostora za diskusiju o tome da li je “taj i taj igrao baš to i to”. Ipak, čitajući opis ove pozicije zasigurno ćete shvatiti taktičke uloge ovih pozicija. I definitivno možete videti šta u kojoj meri morate da vežbate da biste tu poziciju igrali. Mada, pazite da li ćete vežbati za libera! Iako je to izumrla pozicija, uvek postoji mogućnost da oživi. A ako ste sposobni da iz ove perspektive dobro procenite hoće li se to desiti kada budete profesionalni fudbaler, onda već imate malo prirodnog talenta za tu poziciju. Pozdrav do sledećeg teksta, kada ćemo loptu dodati u stranu prema spoljnim bekovima!

A sada, beži dok te ne oduvam u publiku kao ovu loptu!
A sada, beži dok te ne oduvam u publiku kao ovu loptu!
Stefan Milošević

Stefan Milošević

Inženjer internet tehnologija, boem i vrhunski organizator. Svoju druželjubivu energiju balansiram zdravim avalskim vazduhom. Volim sve što voli naša roštilj-generacija. Održavam zdravorazumske vibracije u kafani, filozofskim razmišljanjima uz vino.
Stefan Milošević

Latest posts by Stefan Milošević (see all)

Komentari

komentar/a

Stefan Milošević

Inženjer internet tehnologija, boem i vrhunski organizator. Svoju druželjubivu energiju balansiram zdravim avalskim vazduhom. Volim sve što voli naša roštilj-generacija. Održavam zdravorazumske vibracije u kafani, filozofskim razmišljanjima uz vino.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *