CRVENI KARTON!

Kuda bre plovi ovaj brod?! Ko su bre ovi lažni kapetani?! Šta imamo od ovakvog fudbala?! Imamo li mi uopšte fudbal?!

Kada sam bio klinac često sam gledao fudbal. Partizan, Zvezda, Jugoslavija… Nije bilo kablovske, nije bilo interneta. Sećam se tadašnje Jugoslavije i duela sa Češkom republikom. Suze legendarnog napadača Pavela Kuke i širok osmeh nesavladivog Ivice Kralja. Kasnije je došao baraž i pobede nad Mađarskom. Kralj, Siniša, Jokan, Piksi, Jugović, Deja genije, Savo i Mijat. Naslovna strana Panini albuma i na njoj ćelavi zuba Ronaldo i naš Peđa Mijatović. Dve pobede i remi sa Nemačkom usmerili su nas na Holandiju. Snažan udarac Predraga Mijatovića i prečka koja se u mojim očima još uvek trese u kombinaciji sa golom Edgara Davidsa, naterale su me na plač.

Jugoslavija, crveni karton

Godinu dana kasnije Siniša je sa svojim Laciom gostovao na tadašnjem stadionu JNA. Mladen Krstajić i 1:0 za neizmernu radost u Humskoj! Izjednačenje Italijanima donosi Marselo Salas sa bele tačke. Usledila je za mene i dan danas opasna igra Dejana Stankovića, i preokret Lacia, a par minuta kasnije čist ofsajd Salasa i lagana egzekucija za velikih 3:1. Tada mladi Ivica Ilijev je smanjio na 3:2, ali više od toga Partizan jednostavno nije mogao. Damnjanac, Rašović, Krstajić, Ivić, Kežman i Saša Ilić.

Mateja Kezman crni dres

Tih godina ja i moji vršnjaci nismo ni znali šta je to savez. Nismo znali ko je predsednik istog. Mi smo tada jednostavno gledali fudbal, zaljubili se na prvi pogled u Partizan, odnosno Zvezdu, ali je naša velika ljubav uvek bila reprezentacija tadašnje Jugoslavije. Nije nam bilo bitno za koga je igrao Piksi. Reprezentativce nismo delili na one iz Zvezde i ove iz Partizana. Jednostavno, kada na malim ekranima ugledamo Piksija i Mijata našoj sreći nije bilo kraja! Kada smo već kod malih ekrana, sećam se neke utakmice Partizana i konstatacije komentatora da je Damnjanca u Partizan iz Mostarskog Veleža lično doveo za mene tada potpuno nepoznati Ivan Ćurković. Često smo imali prilike da čujemo kako stariji pominju i nekog Dragana Džajića. Kasnije smo saznali da je on ustvari tvorac fenomenalne generacije Crvene zvezde, koja se 1991 goine. popela na krov Sveta. Ovi nepoznati nam nisu bili važni, ali smo zbog poznatih igrali i gledali fudbal. Navijali smo i jedva čekali svaku sledeću utakmicu. Na malim terenima smo posle nekog lepog gola sebe često nazivali njihovim imenima. Gol glavom je nekako uvek davao Savo Milošević. Fenomenalan pas Saša Ilić ili Piksi. Za slobodan udarac neizbežan je bio zalet Siniše Mihajlovića.

Dejan Stankovic CRVENI KARTON

Danas petnaestak godina kasnije, većina mojih drugara iz detinjstva prestala je da prati naš fudbal. Prestali su da navijaju za Partizan, Zvezdu, Vošu ili pak neki drugi naš tim. Neki od njih više ne prate čak ni našu nacionalnu selekciju. Pronalaze sebe u nekoj tamo Barseloni, Fiorentini ili recimo Zenitu. Kada su nacionalne selekcije u pitanju, uglavnom su tu Nemačka, Brazil, ili recimo Urugvaj.

Ja i dalje gledam nešto, mada moram priznati da ni sam ne znam šta ja to gledam ustvari. Da li je to moja velika ljubav prema Partizanu i Srbiji ili neki inat svemu. Onda nisam znao šta je to savez i ko je njegov predsednik, ali danas znam ko su Tole i Terza. Onda sam se divio Piksiju i Mijatu, danas se čudim Kokezi i Đuri. Onda sam gledao mladiće u likovima Dejana Stankovića, Perice Ognjenovića, Mladena Krstajića i recimo Saše Ilića kako ginu na terenu. Danas gledam “čika” Šašu Ilića kako sa svojih 38 godina gine i trči više nego polovina klinaca iz startne postave Partizana. Tada sam se pitao, ko je taj Ćurković i kako je to on doveo Damnjanca u Partizan. Danas se pitam ko su bre taj Ramadani i Damnjanac i dokle će više odvoditi decu iz Partizana?! Tada nisam znao ko je Dragan Džajić, ali sada znam da je u njegovo vreme ovoj jadnoj pokradenoj i namučenoj Crvenoj zvezdi bilo mnogo mnogo bolje! Nekada su klinci išli u školu i na ulici igrali fudbal. Danas nam prvotimce “veliki” stručnjaci šalju u nekakvu tamo “školu” a klinci nam završavaju na ulici. Eh da je bar ta ulica ona stara. Ove nove umesto lopti i stativa od kamena imaju kafiće, splavove i smart telefone sa društvenim mrežama i raznim drugim debilnim sadržajima. Vraćamo se na pitanje sa početka teksta.

sasa ilic crveni karton partizan
Kuda bre plovi ovaj brod?! Ko su bre ovi lažni kapetani?! Šta imamo od ovakvog fudbala?! Imamo li mi uopšte fudbal?!

Gospodo draga, on je nestao bez traga… Mislim na fudbal naravno, a što se broda tiče… Dok se lažni kapetani svađaju i dok utvrđuju ko od njih ima dužu i mutniju prošlost, naš fudbalski brod polako ali sigurno tone sve dublje i dublje. U mutnoj vodi se po običaju svašta rodi. Menadžeri, starlete plaćene sudije. Tu su naravno i splavovi odnosno elitni klubovi puni fudbalskih zvezda koje svoje fudbalsko umeće pokazuju samo i islkjučivo u našoj tužnoj ligi i dresu sa državnim grbom. Novac od njihovih transfera se ulaže u neke nove zvezde. Neke nove zvezde plaćaju opet neke nove starlete. Svaka epizoda dobija neki novi čin, jer je po običaju u njoj neki tatin sin. I dok se svakim novim danom neke nove vrste kote, množe i uzdižu, naš fudbal polako ali sigurno tone i sve dublje nestaje u mulju!

sp-terzic-karadzic
Čast izuzetcima koji sebe u ovom tekstu sigurno neće pronaći, a što se ovih ostalih tiče njih jednostavno nije ni briga šta piskara jedan istinski zaljubljenik u fudbal. Njih baš briga za mišljenje jednog običnog kafanskog selektora, čija bi redakcija sigurno sastavila daleko ozbiljniji tim nego svi ovi naši prethodni selektori. Čast izuzetku u liku Gospodina Radomira Antića. Čast navijačima koji osim Zvezde i Partizana vole Srbiju i fudbal u njoj. Za sve ostale, JASNO i ODLUČNO direktan CRVENI KARTON!

Nenad Pavlović
Prati me na:

Nenad Pavlović

Autor i menadžer at Kafanski selektor
Rođen u Kruševcu, odrastao u okolini Aleksandrovca. U Beogradu završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Na Univerzitetu Komenskog u Bratislavi (Slovačka) završio master studije menadžmenta informacionih sistema. Pored studija, dugo godina igrao futsal i fudbal, kako u Beogradu, tako i u Bratislavi. Po struci informatičar, u životu veliki zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo. Inače jedan od osnivača sajta.
Nenad Pavlović
Prati me na:

Komentari

komentar/a

Nenad Pavlović

Rođen sam u Kruševcu. Inače sam iz okoline Aleksandrovca, u kom sam pohađao osnovnu školu. U Beogradu sam završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Magistrirao sam Menadžment informacionih sistema na Univerzitetu Komenski u Bratislavi (Slovačka). Dugo godina sam aktivno igrao fudbal i futsal, i posedujem UEFA C licencu za trenera. Iako sam po struci informatičar, veliki sam zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *