Dr Mihajlo Andrejević – Andrejka; fudbal, čokolada i globus…

Fudbal je igra kojoj igraju fudbaleri. Na našu veliku žalost, vrlo važnu, možda čak i najvažniju ulogu u celoj priči imaju i klupski funkcioneri. Volim fudbal. Igram fudbal. Pišem o fudbalu. Cela ta priča traje već nekih dvadesetak godina. Čast izuzecima, ali slobodno mogu da kažem da do sada u našem fudbalu nisam video ni jednog pravog i poštenog sportskog radnika, odnosno klupskog funkcionera.  Afere i skandali, hapšenja i borba za fotelju… Neću nikog da optužujem, ne želim nikome da sudim. Želim da vam napišem priču o jednom velikom gospodinu, patrioti, koji je bio školovan čovek  i ugledan sportski radnik. Borac za kakvim fudbalska Srbija danas vapi. Za njega ste svi čuli, ali ne znam šta o njemu zapravo znate. Za navijače svih klubova, u ovoj namučenoj zemlji, ovde počinje  priča o Dr. Mihajlu Andrejeviću, sportskom radniku, kakvog danas nema!

Andrejka

Popularni Andrejka je rođen 3.jula 1898. godine u Požarevcu. Tačno je da se rodio pre nego što je prva lopta uopšte stigla u Srbiju, ali istina je i to, da je Andrejka fudbal zavoleo na prvi pogled. Početak njegove, kako se kasnije ispostavilo, velike karijere vezuje se za samo osnivanje BSK-a. Bio je to sam početak fudbala na ovim prostorima. Mlađih kategorija nije bilo, ali junaku ove priče to nije smetalo da sa nepunih 16 godina zaigra za prvi tim BSK-a. Te 1914. godine počeo je i Prvi svetski rat. Austrougarska je napala Srbiju, a Andrejka sa samo 16 godina otišao u dobrovoljce!  Cer i Kolubara, dve istorijske bitke. Srbija je do nogu potukla Asutrougarsku i odbranila svoju teritoriju i svoj narod.

Godinu dana kasnije, pojačana Nemačkom i Bugarskom, Austrougarska je ponovo napala. Malena, i ratovima izmorena, Srbija, ovoga puta nije imala snage. Bugarska je kukavički napala s leđa i naša vojska je, bukvalno rečeno, bila razbijena. Jedan deo nje na čelu sa kraljem Petrom, krenuo je u povlačenje preko Albanije. Dosta vojnika je na braniku otadžbine položilo svoj život, a veliki broj njih biva i zarobljen. Andrejka, tada dečak od 17 godina biva zarobljen i odveden u Bugarsku.  Igrali su Bugari fudbal i za vreme rata, a sa njima je igrao i Andrejka. Istorija kaže da je za te nepune tri godine u Bugarskoj Andrejka nastupao za dva kluba, za Levski  i FK Sofiu13.

Pred sam kraj rata uspeva da pobegne iz zarobljeništva i učestvuje u proboju Solunskog fronta. Dug i krvav rat je bio završen, a Srbija opet slobodna. U Beogradu se opet igra fudbal, Andrejka je opet u dresu BSK-a. Ipak, posle par utakmica, rešio je da krene put Beča. Tamo je nastavio da igra fudbal, ali je pored toga upisao i medicinski fakultet. Studije mu nisu teško pale, pa je tako Vineršport klub iz Beča u svom sastavu imao i jednog doktora medicine. Po završetku studija, Andrejka je odlučio da se vrati u Srbiju i svoje kopačke okači o klin. Prestao je da igra, ali fudbalu nije rekao zbogom. Poziv uprave BSK-a nije mogao da odbije. Najpre je postao potpredsednik a onda i predsednik današnjeg OFK Beograda.  Bio je to početak jedne velike karijere. Bivši fudbaler, pošten i skroman čovek, veliki patriota i doktor medicine. Tako je Borivoje Jovanović u izdanjima Politike nekada mogao da predstavi predsednika današnjeg OFK Beograda. Dodajmo još i to, da je BSK u to vreme bio neprikosnoven na ovim prostorima!

Korak po korak, stepenik po stepenik. Nije bilo kupljenih glasova. Nije bilo demonstracija na ulicama Beograda. Nije bilo pljuvanja i prozivanja po medijima. Tako je Andrejka gradio svoju karijeru. Nekada su poštenje i stručnost bili na ceni. Po premeštanju iz Zagreba u Beograd 1930. godine dr Andrejka postaje sekretar za spoljne poslove Jugoslovenskog nogometnog saveza. Na toj funkciji ostaje punih 9 godina (1930-1939). Najviše zahvaljujući njemu, a uprkos bojkotu Hrvata i nedostatku finansija, naša reprezentacija je stigla na Prvo svetsko prvenstvo u Montevideu 1930. godine. U Montevideu Srbija u prvoj utakmici pobeđuje velikog favorita, reprezentaciju Brazila, i osvaja simpatije svetske fudbalske javnosti.

Dr Milan Andrejević Andrejka, fudbal čokolada i globus…

Ipak, u polufinalu protiv domaćina Urugvaja biva pokradena (gol postigao policajac, koji je stojao pored gola) i zbog lošije gol razlike osvaja četvrto mesto. Videli su čelnici FIFE kakav je gospodin naš dr Andrejka. Prepoznali su njegov kvalitet i pozvali ga da im se pridruži. Tako je 1932. godine Andrejka postao član nadzornog odbora, a četiri godine kasnije (1936) i član Izvršnog komiteta  svetske „kuće fudbala“. Posle punih sedam godina dokazivanja u FIFI Andrejka biva izabran i za predsednika našeg fudbalskog saveza (1939. godine). Sa kratkim prekidima član FIFE, Andrejka, je ostao sve do 1982. godine, kada je izabran i za njenog doživotnog počasnog člana. Za tih 50 godina rada u FIFI Andrejka je bio predsednik Arbitražne i Medicinske komisije, a 1984. je bio i među sedmoricom zaslužnih fudbalskih radnika prvoodlikovanim ordenom FIFE, kao i dobitnik Zlatnog priznanja MOK-a. Umalo da zaboravim,  kao lekar specijalista,, Andrejka je bio i redovan profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu (1953-1969). Svakako treba pomenuti da je do skoro kraja života pisao u „Nedeljnoj Borbi“, zanimljive i korisne članke iz oblasti medicine, a do same smrti (Beograd 1989. godine) obavljao je funkciju predsednika Udruženja ratnika Srbije 1914-1918. Nadasve je napisao i knjigu svojih uspomena pod naslovom „Dugo putovanje kroz fudbal i medicinu“.

Veliki sportski diplomata, odličan lekar specijalista, profesor i publicista. Svetski priznat gospodin koji je govorio čak sedam jezika, a opet porodičan čovek. Iako je često puta morao na duga putovanja, Andrejka nikada nije zapostavio svoju porodicu. Imao je ženu i sina. Njegov sin, dr Milan Andrejević je takođe mnogo voleo fudbal, ali zamislite nikada nije pokušao da postane fudbaler. Nikada nije želeo da postane funkcioner BSK-a, ili pak Fudbalskog saveza. Od oca je nasledio poštenje i, još jednu veliku ljubav, medicinu. Dr Milana Andrejevića nisam uspeo da pronađem, ali jesam dve njegove,  jako zanimljive, priče koje je o svom ocu 2011. godine  ispričao za Politiku.

Dr Milan Andrejević Andrejka, fudbal čokolada i globus…

Urugvaj i Globus 

„Nekad i sad: Milan Andrejević na „treningu” s ocem i danas, s globusom koji ga već osam decenija podseća na Prvo svetsko prvenstvo.

Dečaka je nedeljama mučilo pitanje na koje nikako nije mogao da nađe odgovor. Zato je morao majci da se obrati za pomoć.

– Mama, zašto nas je tata ostavio?

Majka nije ni pokušala da odgovori. Ali, kad se tata konačno pojavio na kućnom pragu podsetila je sina:

– Milane, sad pitaj tatu.

Dr Mihailo Andrejević je imao odgovore na mnoga pitanja, čak i ona koja su izgledala nerešiva. Recimo, kako da reprezentacija Jugoslavije ode na Prvo svetsko prvenstvo 1930.? Urugvaj je bio predaleko, svetska ekonomska kriza je divljala, para niotkuda, a još su klubovi iz Hrvatske odbili da daju igrače, a i selektor iz Zagreba je podneo ostavku. I ne samo da su „beli orlovi”, kao samo jedna od četiri zemlje iz Evrope, otišli na kraj sveta, nego su osvetlali obraz – stigli su u polufinale.

Ali, kako da svom trogodišnjem sinu objasni šta je to fudbal, koliko treba brodu da preplovi okean, koliko je daleko ta Južna Amerika, e, za to ni on nije imao spreman odgovor. Međutim, nije odustao.

– Moj otac je otišao u grad da kupi globus kako bih mogao da shvatim zašto je toliko dugo bio na putu. Na žalost, vratio se praznih ruku. Nije bilo nijednog, čak ni u knjižari Gece Kona u Knez-Mihailovoj, – i dan-danas pamti muke na koje je stavio svog oca dr Milan Andrejević, internista-gastroenterolog. – Na sreću, ponudili su da mu naruče iz Zagreba od Stjepana Kuglija, koji ih je pravio po materijalu iz Nemačke. Prihvatio je i kad je globus stigao pokazivao mi je gde je Beograd, a gde Montevideo, koliko treba da se stigne i vrati. Razume se, sve sam „shvatio” i sve je bilo u redu, jer je moj tata opet bio s nama.“

(preuzeto iz Politike, objavljeno 30.04.2011.)

Doping protiv Španije 

„Doping je, uz nameštanje i klađenje, najveća rana svetskog sporta, a svoje korene vuče još u 19. veku.

Ipak, pod parolom da je „sve dozvoljeno što nije zabranjeno“, mnogi sportisti i reprezentacije kroz istoriju snalazile su se u nameri da poprave svoje mogućnosti i zabeleže pobedu.

Tako je u razgovoru za „Politiku“, profesor Milan Andrejević otkrio da je njegov pokojni otac, čuveni prof. dr Mihajlo Andrejević – Andrejka, „dopingovao“ fudbalere Jugoslavije dajući im vakcine sa rastvorenom čokoladom u poluvremenu kultne utakmice između Jugoslavije i Španije.

Naime, 13. februara 1974. godine u Frankfurtu igrali smo „majstoricu“ sa Špancima, nakon što smo u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj iste godine imali isti broj bodova i istu gol-razliku sa „furijom“. Iako su Španci u konkurenciji nas i Grka dali, ali i primili gol više od „plavih“, pravila FIFA tada nalagala su novi meč, pa je sve stalo u 90 minuta borbe na neutralnom terenu.

Gol-Katalinskog

Pogotkom Josipa Katalinskog u 13. minutu, Jugoslavija je pred 63.000 gledalaca izborila plasman na Mundijal tog leta, na kojem smo dobro počeli i prošli u drugu fazu, ali onda bili eliminisani.

„To će, valjda, biti jedina utakmica koju će naši reprezentativci odigrati u istom ritmu od početka do kraja i pobediti rezultatom 1:0, golom Josipa Katalinskog“, pričao je kasnije doktor Andrejka…

(preuzeto sa MONDA, objavljeno 21.01.2013.)

Na kraju opet moram da kažem, veliki gospodin, patriota, školovan čovek  i ugledan sportski radnik. Borac za kakvim fudbalska Srbija danas vapi!  Za njega ste svi čuli, a sada o njemu sve i znate. Njegova čokolada bi našem fudbalu danas i te kako dobrodošla!

Nenad Pavlović
Prati me na:

Nenad Pavlović

Autor i menadžer at Kafanski selektor
Rođen u Kruševcu, odrastao u okolini Aleksandrovca. U Beogradu završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Na Univerzitetu Komenskog u Bratislavi (Slovačka) završio master studije menadžmenta informacionih sistema. Pored studija, dugo godina igrao futsal i fudbal, kako u Beogradu, tako i u Bratislavi. Po struci informatičar, u životu veliki zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo. Inače jedan od osnivača sajta.
Nenad Pavlović
Prati me na:

Komentari

komentar/a

Nenad Pavlović

Rođen sam u Kruševcu. Inače sam iz okoline Aleksandrovca, u kom sam pohađao osnovnu školu. U Beogradu sam završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Magistrirao sam Menadžment informacionih sistema na Univerzitetu Komenski u Bratislavi (Slovačka). Dugo godina sam aktivno igrao fudbal i futsal, i posedujem UEFA C licencu za trenera. Iako sam po struci informatičar, veliki sam zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *