Fudbal na seoski način

Svedoci smo vremena gde uz fudbal ide i novac. U našoj zemji klubovi u dugovima, u inostranim se rasipaju novcem. Bilo kako bilo sve se vrti oko novca. Vrhunski fudbaleri poput Ronalda, Mesija i družine zarađuju milione igrajući fudbal. Biti fudbaler je odavno postalo zanimanje od kog može lepo da se živi, naravno ako si uspešan. Prošla su vremena kada se fudbal igrao iz ljubavi, a novac se zarađivao radeći druge poslove.

seoski1

Nedavno je Ikardi izjavio da ne zna ništa šta se dešava u fudbalu i da je to sport koji ga zabavlja. Da li isto može da se pomisli i za druge majstore igre? Ipak njima fudbal donosi zaradu i to je njihov posao. Devedeset minuta posmatramo vrhunske poteze, međutim da li je to rutina ili zaista ljubav prema igri čiji si učesnik?

seoski2

U profesionalnom fudbalu postoje nedoumice, ali u onom polu-amaterskom takoreći seoskom nedoumica nema. Logično jer nema ni toliko novca. Skupi se tim od fudbalera mahom iz mesta odakle je klub. Ovakav model rada bi možda mogli preuzeti i neki naši ‘’elitni’’ klubovi. Trošenje novca I bacanje para na uglavnom beskorisne strance, cast izuzecima ne vode nikuda. Igračima nikada ne kasni plata. Oni je jednostavno nemaju. Dobiju novac za put ( pojačanja koja su iz grada) i neku crkavicu na polusezoni odnosno na kraju sezone (nazovi bonus). Tačno je, sve ovo zvuči amaterski ali ipak ni malo ne remeti čari igre koju donosi fudbal. Moguće je videti kvalitetne poteze, odlične igrače koji se za dres svoga sela bore mnogo vise od nekih tamo profesionalaca u Zvezdi i Partizanu recimo. Sa druge strane mogu se videti i komične situacije. Priznaćete I to je opet deo fudbala. Sve u svemu, uživa se u fudbalu, što i jeste primarni cilj, odnosno “nekadašnja” svrha igre.

Seoske tribine su pak posebna priča. Mešavina mirnog zapadnjačkohg i našeg strastvenog navijanja. Jednostavno možeš otići na utakmicu bez straha da će te neko zapaliti bakljom, gađati topovskim udarom ili izbosti nožem. Jednostavni ljudi nedeljom dođu da se odmore i uživaju u fudbalu. Sa prvim komšijom, prijateljem, semenkama i obavezno kojom flašom alkoholnog pica (oni stariji, iskusniji navijači).

seoski4

Tokom samog meča razmeni se mnoštvo ne toliko pristojih reči ( uglavnom na račun sudije i gostujućih igrača, jer navijača gostiju gotovo i da nema), Fizičkih sukoba jednostavno nema. Dolazi do koškanja i na terenu i van njega, ali to nikada nije ništa ozbiljno. Ono što je najvažnije, samim akterima meča kao i onima na tribinama posle 90 minuta paklene borbe, na redu je popularno “treće poluvreme”. Posle meča se okupe igrači oba tima. Najverniji navijači, čeka se zlatni gol. Sve ono što se dešavalo za devedeset minuta meča lagano pada u zaborav. Bez obzira na rezultat, sve ružne reči i koškanja nestaju uz stisak ruke i prijateljsko ćaskanje. Kao u bajci na kraju se svi zajedno druže. Razmenjivanje iskustva takođe je neizbežni deo trećeg poluvremena i naravno ispijanje najpopularnijeg pica, čisto malo da se povrati energija.

seoski5

Pratim inostrane lige. Pratim našu Jelen super ligu, međutim najbolji mi je osećaj kad odem na utakmicu lokalnog kluba. Možda grešim, ali valjda je to zato što je još uvek iza ‘’savremenog’’ fudbala. Nekako mi se čini da kasni, kao da je u vremenu kad se fudbal igrao iz ljubavi.

Autor teksta je Babin Branislav, slike preuzete sa Facebook stranice Seoski fudbal.

Čitaoci i bivši autori

Čitaoci i bivši autori

Naši čitaoci i bivši autori, Darija Amanović, Marijana Raduljević, Stefan Kitanović i Branislav Babin...
Čitaoci i bivši autori

Latest posts by Čitaoci i bivši autori (see all)

Komentari

komentar/a

Čitaoci i bivši autori

Naši čitaoci i bivši autori, Darija Amanović, Marijana Raduljević, Stefan Kitanović i Branislav Babin...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *