Sudije i fudbal, tuga i suze!

Sudije i fudbal, tuga i suze!

Soccer 2012: Manchester United vs Sporting Braga OCT 23

Očekivala sam da će me za dan sve proći, da ću biti smirenija kada se odmorim. Jutro nije pametnije od večeri, u mom slučaju. Nije me još uvek ništa popustilo. I dalje se osećam tužno, besno i revoltirano. Od kada sam u svetu fudbala nisam doživela onakve stvari. Neki su mi govorili, daj šta se nerviraš, to se zna. Ne, kod mene se ne zna. Verovatno živim u nekom imaginarnom svetu gde očekujem da ljudi budu fer, korektni, pošteni. Pitam se zašto svaki sudija kaže onu čuvenu: “Očekujem fer i korektnu igru”. Zašto onda sebi ne kažemo(mi sudije) to isto. Prvi put sam juče plakala, za vreme, a i nakon utakmice. Nijedan poraz mi nije ovako teško pao. Ne zbog  potencijalnog prvog mesta, već zbog principa.

Čula sam razne priče, kako su gostovanja po kritičnim delovima naše zemlje(misleći  na jug) vrlo nezahvalna, da treba ići spreman na najgore.

Radi se o utakmici ženskih ekipa, Prve lige Srbije, koju je moja ekipa odigrala u Leskovcu. Poraženi smo rezultatom 2:0. Njihovu pobedu uopšte ne sporim, evidentno je da svi imaju više motiva kada je u pitanju neka beogradska ekipa. Koga zanima što meni nije igralo pet devojaka-standardnih. Što su dve, sa kojima ja igram odbranu pokidale ligamente, što jedna ima kolokvijum, druga se ne oseća psihički dobro, treća obilazi region. Koga zanima što mi na 1:0 pogodimo stativu. Koga zanima što imam dve nove devojke, od toga jednoj je ovo 4-ta utakmica u životu, a drugoj 14-ta. Jedna muku muči sa zglobovima mesecima zbog loših terena. I tako u krug. Reči trenera su da je nas par samo dalo maksimum na ovoj utakmici. Pitam se čega se ko plaši ? Da li je neko od mojih saigračica znao nesto što ja nisam? Sumnjam.  Faktora ima dosta, ali uvek polazim analizirajući prvo sebe, ljude oko mene pa tek onda ostale. Koliko sam kriva ja, toliko je kriv trener, toliko i svaka druga igračica, neka manje neka više. Masa nas ima različit pristup, ophođenje prema utakmici. Postoje one koje će pijančiti do jutra i shvatiti da ih mrzi da putuju 400km, do onih koje će zaspati tu noc u 22h, sa sve spakovanim stvarima za utakmicu tri dana ranije. Negde će ipak isplivati veličina SVIH NAS, KAO LJUDI PRE SVEGA.  Ali krivo mi je, jer me danas boli svaka kost, od udarca juče, a ostaje gorak ukus poraza.

Izlazim na njivu od terena, vidim da neko ni zagrevanje ne podnosi, da se guši, da sparina užasno smeta. Klizam, padam, loptu ne mogu da potrefim. Noge mi tonu u blato. Pozitivna stvar je da nismo kasnili, nema tenzije, ali se još uvek oseća napetost u našim međusobnim razgovorima, prouzrokovanu ponovo vožnjom jedna drugoj na glavi iako nas je bilo jedva 11. Sledeće stavke su činjenice sa kakvim igračkim kadrom raspolažemo, neko već tu puca, odustaje, predaje se. Pokušavam sebe da motivišem, ali kako njih, kojima nije ni do zagrevanja. Osećam odgovornost, kao jedina od one jake odbrane koja je “preživela” predhodne bitke na neravnim terenima. Koja je donekle uspela da sačuva prisebnost, iako tako ne izgleda. Nemam tremu, niti osećam strah.

Izgubili smo pre koju nedelju od  Fruškogorca, Sloge i Mačve u proteklom delu sezone. Mislim da je sve to bilo i više nego zasluženo. Štaviše mislim, da je Sloga trebala da slavi u prolećnom delu sezone protiv nas, ali mi smo imali sreće, i ništa više nije tu presudilo.

Nikada sebi nisam dala za pravo da komentarišem suđenje, da dovodim u pitanje rad službenih lica, ali ako postoje stvari za koje svi znaju, zašto se to konstantno prikriva?! U proseku za utakmicu, protivnika uhvatimo na 17 ofsajda, do juče. Bilo ih je četiri. Za celu utakmicu. Ono što svira domaćinu kao faul, nama se ne svira. Koliko se ja razumem ( a imam bar malo staža da broj odsuđenih utakmica govori umesto mene) protivnik ne sme igrača koji nema loptu sprečavati u njegovoj kretnji. Dobili smo žuti karton. Čist kao suza, da je pokazala i drugi žuti toj istoj-mojoj igračici, čestitali bi sudiji.  Previše postoji slučajnosti, u koju ja nimalo ne verujem. Pre neki dan, sudim sasvim nebitan fudbal. Nebitan možda meni, ali ne i akterima. Ne dosudim penal za jednu ekipu, deca izgubiše. Plaču. Danima mi je ta slika pred očima, i da krivo mi je što je nesvesno moja greška nekoga povredila. Pitam se da li one, te od juče razmišljaju o utakmici, ili su brže bolje uzele novac, i završile u restoranu. Ulazimo, ove moje beže na drugi kraj. Na kraju utakmice, kroz suze sam joj prišla, pružila ruku i rekla:”Svaka čast, nas 7 ipak nismo slučajno sudije“. Nerviraju me neke činjenice, a jedna od tih je da ja moram da prodjem pet rangova takmičenja, da bih sudila ženama, a tamo neka je prošla dva ranga. I tu se vidi ko šta zna.

Neću da se žalim savezu, nemam možda na šta. Protivnik je iskoristio ono što mu se na tacni pružilo. Obično je ona prava, plati pa se klati. Potrudite se da shvatite ovu rečenicu, da ne lajem previše.

Sudije i fudbal, tuga i suze!

Kako vi, koji budete čitali ovaj tekst možete komentarisati ponašanje jedne od aktera ovog meča, po završetku, gde ja jecajuci napuštam ONO igralište, a TO stvorenje, koje ne mogu nazvati čovekom, bez imalo ljudskosti, gleda u mene,  i samo što se ne uguši od smeha. Prolazim, ne obazirem se, jer odraz kulture i veličine mene kao osobe ne bi bio da se spuštam na nivo tamo neke mizerije od petnaestogodišnjakinje, niti verbalnim niti fizičkim kontaktom.  Ne želim da krijem moje suze, moje razočarenje, ne želim da budem neko ko nisam. Ne mogu da se foliram, iako je ovde možda reč o mojoj šteti.  Neka me gleda, neka se smeje, neka provocira. Upravo je tu razlika evidentna. Konstrukcije loših stari, vođene  ljudima koji su svakako za to kompetentni. Verujem u pravdu, koja će se manifestovati na drugi način. Ne mora da mi se vrati ovo, narednom pobedom, visokim rezultatom, dovoljno mi je da sebe izgradim kao jaku ličnost i promenim sopstvenu svest. Da budem svesna činjenica, da su generalno ljudi iz sveta sporta masovno nepismeni. Nepismeni u smislu vaspitanja i osnovnih moralnih načela, gde je bitka za pobedom toliko kulminirala, da se pretvaramo u životinje, gde osećaj za druge i svest o tuđim problemima ne postoji. Gde ćemo se zadovoljiti kada drugi plače, kada ga pobediš na toliko plitak način. Ovo je mesto gde ćemo se žaliti na restriktivni prostor i na to što nije bilo redara na utakmici, ne osvrćući se pre svega na sopstvene kikseve. Neka komšiji crkne krava, po svaku cenu, isključujući se iz realnosti, samo da bi došao do cilja, za koji se postavlja veliko pitanje da li je cilj. Kada smo prestali da budemo ljudi, kada smo vrline zamenili manama, kada smo rešili da svet postane izopačen do granica netolerancije, sebičluka i samoživosti.

Sve se završava, odlazimo, napuštam grad u kojem sam prvi put bila, gde sam se za svoje 22 godine prvi put susrela sa stavkom , sport, u ovom obliku- NEPRAVDA. Toliko izražena, toliko bolna. Ne želim ovo da zaboravim, a ni da umanjim faktor bitnosti na mene u narednom periodu. Kako ne mogu da presečem u svojoj glavi i da shvatim, da je društvo u kome živim takvo. Da niko neće da bude slikar, pisac, astronaut, već svi posao traže u vojsci, policiji, lokalnoj samoupravi. Gde je sve korupcija, pa čak i to suđenje koje sam toliko zavolela. Ne znam kakva ću biti psihički kada ponovo dođem ovde, asocijacija na ovaj grad mi nimalo nije prijatna. Svaka emocija se prepozna po pogledu, telo zna da odglumi, oči nikada. Tako su i naše oči juče bile, pune tuge, bespomoći.  Kao što kaže jedan moj prijatelj, deca su zapravo najpravednija. Što više u nama budemo gajili to nešto detinjasto, to ćemo duže trajati kao ljudi.

Razbesni te nepravda, povredi te nepoštovanje, zaboli te samovolja. Tri glavne stvari zbog kojih rešiš nesto da promeniš, da nikoga više ne trpiš, da se okreneš na drugu stranu. Preuzimaš sve na sebe, nema straha od neuspeha niti od reakcije mnogobrojnih dušebrižnika. Nisi sam, imaš podršku osoba koje dele tvoje stavove, tvoje ideje. Zajedno se borite za nešto što vama predstavlja sve, radite zajedno ono što vas, toliko različite, tvrdoglave, samostalne-sjedinjuje, upotpunjuje  i nadovezuje. Borba za princip je počela ovde, danas!

Jelena Polić

Jelena Polić

Studiram Mašinski fakultet, treniram fudbal, igram razne futsal turnire. Takodje se bavim suđenjem fudbalskih utakmica.. Sve u svemu, fudbal mi je mnogo više od najvažnije sporedne stvari! Sportsko novinarstvo volim, ali isključivo bez ikakvih ograničavanja, ironičan stil 🙂
Jelena Polić

Latest posts by Jelena Polić (see all)

Komentari

komentar/a

Jelena Polić

Studiram Mašinski fakultet, treniram fudbal u ŽFK Kalemegdanu, igram razne futsal turnire. Takodje se bavim suđenjem fudbalskih utakmica.. Sve u svemu, fudbal mi je mnogo više od najvažnije sporedne stvari! Sportsko novinarstvo volim, ali isključivo bez ikakvih ograničavanja, ironičan stil :)

2 thoughts on “Sudije i fudbal, tuga i suze!

  • 29. априла 2014. at 19:20
    Permalink

    Svaka čast za tekst (Y)

    Reply
    • 30. априла 2014. at 22:41
      Permalink

      Hvala, pozdrav!

      Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *