Ivan Ergić: Tih dana su me sa čuđenjem pitali zašto ne želim da dođem

Rođen na obali mora, odrastao na obali okeana. Prve fudbalske korake napravio u zemlji kengura, a najkrupnije u zemlji satova i čokolade. Posle Šibenika i Perta, put ga je odveo u Torino. Čelnici Juventusa su ga se vrlo lako odrekli, ali su ga zato u Bazelu oberučke prihvatili. Za aktuelnog šampiona Švajcarske  odigrao je 202 utakimice (dobar deo sa kapitenskom trakom na ruci ) i postigao 31 gol. Osvojio je četiri titule prvaka Švajcarske, poslednju u sezoni 2008/2009 na svom Sent Jakob Parku pobedom nad najvećim rivalom Jang Bojsom. Ispostavilo se da je tada Jang Bojs ostao bez titule, a Bazel bez svog dugogodišnjeg prvotimca. Iako je bio i ostao jedan od najboljih igrača u istoriji kluba, tadašnji trener Toresten Fink nije želeo da produži saradnju sa njim. Kao slobodan igrač iz Švajcarske se seli u Tursku. Dres Bazela zamenjuje dresom Burse, sa kojom osvaja titulu prvaka Turske. Po isteku ugovora u Turskoj 2011 godine. kao tridesetogodišnjak rešava da završi svoju igračku karijeru. Nekada jako uspešan fudbaler, reprezentativac, danas aktivista i pisac. Nekada veliki navijač Crvene zvezde, danas sasvim realan čovek koji sve vidi i kako kaže čeka neka poštena i srećnija vremena. Za virtualnim kafanskim stolom na naše veliko zadovoljstvo ovoga puta pričamo sa bivšim reprezentativcem  Srbije, Ivanom Ergićem.

801787-20709727-1600-900

Ivane, na početku priče moramo krenuti od samog kraja. Sa trideset godina si rešio da okačiš kopačke o klin. Nije sporno da je iza tebe jedna jako uspešna karijera, ali ipak stiče se utisak da si mogao da odigraš još par sezona. Možemo li da čujemo neki tvoj komentar na tu temu?

– Ne znam koliko je bila uspešna karijera i koji su to parametri koji to određuju. Sve u svemu, prošao sam sve ono o čemu sam kao klinac maštao, tako da sam s te strane ispunjen, a isto tako, s druge, uspeo sam da nahranim sujetu u tom nekom malograđanskom smilsu da sam kao eto nešto postigao u životu. Završio sam karijeru ranije nego što je to uobičajeno, i tu ima više razloga. Prve svega, hteo sam da sačuvam zdravlje, jer mi je već u toku karijere bilo podosta narušeno, tu je bio i nedostatak motivacije, i činjenica da nisam našao klub koji bi mogao da me ispiriše i da mi ponudi više od finansijskog dela priče. Nisam hteo da se „šlepujem“ i da pokušam pred kraj karijere da ulovim još neki angažman i ugovor, jer to nije pošten odnos ni prema sebi ni poslodavcu. Kada ne možeš da daš sve od sebe onda treba reći dosta je.

Tih dana čaršijom je kružila priča da si na pragu Crvene zvezde. Da li je zaista bilo poziva sa Marakane, odnosno od strane najvećeg rivala iz Humske? Da ih je bilo, da li bi iste prihvatio?

– Bilo je samo nekih neformalnih kontakata „izokola“, kako to već ide, ali ništa službeno i konkretno. Međutim, to me nije zanimalo, jer poznajući sebe i ljude u klubu, mislim da ne bi mogao tamo jedan dan da izdržim. Sećam se tih dana, neki bi me ljudi sreli i sa čuđenjem pitali zašto ne želim da dođem u naš najveći klub, kad bi ih pitao da li bi oni skočili da me brane, kada bi mi neki huligan lupio šamar ili neki krimnalac pretio, bili bi rezignirani i zbunjeni. Mislim da navijači uopšte ne razmišljaju o tim stvarima, i na kraju nije ih ni briga. Većina navijača nas igrače smatra razmaženim manekenima, što nije daleko od istine, dok igrači većinu navijača smatraju nekakvim huliganima i „nužnim zlom“. Druga je stvar što to niko neće na taj način da postavi i da javno kaže. Zvezda, kao i ostali klubovi sa velikom tradcijom su samo jedna aptrakcija prema kojoj se navijač odnosi na krajnje subjektivan način, međutim, u klubu su uvek konkretni ljudi, i oni su ti koji određuju karakter jednog kluba.

ta

Da li pratiš naš fudbal (klupski), odnosno kako komentarišeš dešavanja u njemu? FSS, rukovodeće strukture klubova, menadžeri, treneri, politika… Koga smatraš najvećim krivcem za trenutnu situaciju?

– Ne pratim naš fudbal, ali ni Evropski. Međutim, naš fudbal ima atribute koje nisam video ni u jednoj drugoj zemlji, iako su mnoge jako bliske po pitanju korupcije i kriminogenih pojava. Samo u našem fudbalu postoje ljudi koji se otvoreno šepure i hvale poznanstvima sa kriminalnim miljeom, ljudima iz vlasti, policijom, sudskim organima i sličnim. Dakle, nije dovoljno što imaš zaštitu, i što možeš slobodno da se baviš prljavim radnjama, nego je to i statusna stvar, to se mora znati. U tome se i nalazi odgovor na pitanje ko je kriv za stanje u srpskom fudbalu, dakle, to je stvar zdravlja čitavog društva i normalnog funkcionisanja pravne države, a ne izolovan problem fudbala ili lige kao takve. FSS, kakvi god likovi sedeli tamo, nemaju mehanizme kojima mogu da se bore protiv huliganstva, nasilja na stadionima, kriminala, i drugih patologija. Čitavo društvo mora da mobiliše sve svoje pedagoške i pravne potencijale i institucije da bi i sport bio koliko toliko zdrav. Često kad pričaš sa ljubiteljima sporta, pa i obrazovanim ljudima, zaprepastiš se nad tom kratkovidnošću i nerazumevanjem načina na koji funkcioniše sport kao jedan od podfenomena, ili čak subkultura društva. Zbog toga je meni svaki angažman u sportu, a bez da se angažuješ za celovit boljitak čitavog društva, besmislen. Postoje bivši sportisti, od kojih jedni dobronamerno, a drugi iz oprtunizma, dođu na neke funckije, misleći da će moći nešto da promene, izađu totalno kompromitovani i ismejani.

Da li bi možda  privatizacija bila rešenje za spas? 

– Privatizacija može da uredi poslovanje kluba i da ekonomski racionalizuje klub kao radnu organizaciju. Ja sam načelno protiv privatizacije, ali ona je u našem slučaju čak i manje zlo, jer u ovakvoj konstelaciji klubovi su samo idealan poligon iz kojeg se štetnim poslovanjem i ugovorima isisava novac, uglavnom od lica povezanih sa upravom i menaždmentom kluba. Problem je u tome što klub kao takav teško da može da bude profitabilan u uslovima naše lige, a kvalifikovanje za Ligu šampiona znači i velika ulaganja u tim, ili prodaja igrača, što isto ne garantuje profitabilnost. A da ne pričam koliko pritisak velike armije navijača, ili jezgra koji ima veliki uticaj, može da bude demotivišući za potencijalnog investitora, koji hoće da ima odrešene ruke. S toga, postoji veliki mit oko toga da neko jedva čeka da kupi naše velike klubove, i da su oni kao takvi uopšte nekom atraktivni.

Ivan+Ergic+France+v+Serbia+FIFA2010+World+6MHTvlILoi-l

Od odlaska Radomira Antića sa klupe nacionalnog tima, fudbalska reprezentacija Srbije tone sve dublje i dublje. Menjali su se selektori, formacije igrači. Rezultati su ostali isti, blago rečeno loši. Bio si deo Antićeve ekipe. Možeš li nam reći nešto o tom periodu? Da li smatraš da bi Antić i danas mogao bolje od njegovih naslednika. Da li su možda ključni nedostaci ovog tima ustvari Nemanja Vidić i Dejan Stanković odnosno Miloš Krasić i Milan Jovanović ?

– Zaista slabo pratim fudbal, pa tako i našu reprezentaciju. Međutim, radi se o nekim stvarima koje su hronične, a tu pre svega mislim na čitavu atmosferu oko reprezentacije, od ljudi u savezu, medija, trenera, menadžera, pa na kraju i samog tima. Antić je imao dovoljno autoriteta da posloži dosta stvari kako treba, a pre svega relacije unutar samog tima. Kao i to da uplitanje sa strane, i uticaj na rad selektora svedeš na minimum. Mislim da nije pitanje toliko koje likove imaš u reprezentaciji, već kako uspeš da urediš odnose. Na kraju krajeva, koliko sam uspeo da vidim, i u ovoj reprezentaciji ima dosta dobrih igrača, i po kvalitetu i potencijalu bi trebali da budemo na svakom velikom takmičenju.

Ergicweb3

Odrastao si u Australiji. Tamo si i počeo da igraš fudbal. Bio si jedini član reprezentacije koji je svoju karijeru izgradio daleko daleko od zemlje Srbije. Nisi bio igrač Partizana, Zvezde, Ramadanija illi Ranka Stojića. Nekako si se razlikovao od svih ostalih reprezentativaca. Kako su oni gledali na to, kako su te prihvatili? Da li je bilo problema da se uklopiš u tu ekipu?

– Mislim da sam imao sreću što sam fudbalski put započeo daleko od Srbije, i to kad kažem, kažem opet sa gorčinom i tugom, međutim, da sam ostao tu, siguran sam da se ne bi probio. Možda sama ta činjenica što sam većinu života proveo kao čergar, me je oblikovala malo drugačije, tako da je prirodno da sam nekom u toj sredini delovao pomalo egzotično i čudno. Iskreno, od strane kolega, počev prvo od mlade reprezentacije, nisam imao nikakvih problema, štaviše, bio sam prihvaćen bez ikakvih predrasuda. Možda sam se pomalo osećao usamljeno, ali to je više zbog nekih mojih navika i sklonosti.

Zalaganje u dresu Srbije? Pitanje koje se pokreće posle svake utakmice naše reprezentacije. Dugo godina si bio reprezentativac. Tvoje mišljenje, odnosno neki tvoj odgovor na to pitanje?

– Mislim da je to više pitanje inspiracije nego motivacije. Čini mi se da najviše atmosfera utiče na to koliko će jedan igrač da da od sebe, i često je to vidljivo, i zavisno od načina na koji se uopšte započne neki ciklus kvalifikacija. To mogu da kažem iz iskustva, i u klupskom fudbalu nije mnogo drugačije. Tako isto u reprezentacji ćeš uvek imati igrače koji su manje ili više motivisani, oni koji su totalno posvećeni utakmici ili dvomeču, i oni koji su došli da vide rodbinu i prijetelje ili da se provedu. Mediji to nisu nikad na pošten način razdvojili iako svi znaju ko je tu zbog reprezentacije a ko zarad nečeg petog. Uglavnom se sve svodi na senzacionalizam, spletkarenje ili se po difolltu svi igrači trpaju i isti koš. Ali to pitanje, razlike u zalaganju kada se igra za tim, i onog „ko te plaća“ i reprezentacije, nije samo aktuelno kod nas. Recimo, Argentinici već dugo za istu stvar optužuju Mesija.

83388111

Kad već pomenusmo karijeru izgrađenu daleko daleko od zemlje Srbije treba reći da si svuda imao uspeha. Australija, Švajcarska, Turska… Italija je bila izuzetak. Stiče se utisak da su te se u Juventusu isuviše lako odrekli. Šta se zapravo desilo u Italiji?

– To je posebna priča, ali na to ne volim da se osvrćem previše. Posle moje prve sezone u Ligi Šampiona sa Bazelom, koju sam dosta solidno odigrao, već je bio dogovor da sledeću sezonu prelazim u Juventus, međutim upravo tada me zadesila bolest. Sve zajedno nisam igrao preko dve godine, i u tom peridou Bazel je bio klub koji je odlučio da me podrži, dok su Juventusove glavešine okrenule glavu. Od tada me taj klub nije više zanimao. Na kraju, ti ljudi su bili osuđeni za kriminal sa gomilom afera, tako da to dovoljno govori o njima.

Dve godine si proveo u Turskoj, igrao u Bursi i osvojio tamošnji nacionalni šampionat. Poznato je da su Turci veliki fudalski fanatici. Reci nam nešto o tamošnjem fudbalu, navijačima?

– Da, u Turskoj je fudbal jedna posebna vrsta kulture, i teško ćeš sresti Turčina da nije veliki navijač nekog kluba. Na primer,u Bursi su našem tadašnjem timu podigli spomenik, što ćeš teško videti bilo gde drugo, i po meni to jeste više nego preterano. Fanatični jesu, ali naravno ne toliko koliki je mit o tome. Do pre desetak godina, huliganizam je bio veliki problem u Turskoj, dok to sada izgleda malo drugačije. Generalno, jako su emotivini, i po tome slični nama, i to nekad zna da eskalira do krajnje ružnih scena. Ja sam imao lepo iskustvo, imali smo veliki uspeh, e sad, kako bi to izgledalo da nismo, ne znam. Znam da se dosta stranih igrača ne snađe baš dobro u Turskoj.

Kao što smo rekli  na početku priče, igračku karijeru si završio u Turskoj. Fudbaleri obično tada započinju trenerske, menadžerske ili pak funkcionerske karijere. Ti si ipak krenuo drugim putem. Juče fudbaler, danas totalno neki drugi lik. Postao si aktivista i pisac. Rekao bi čovek, nemoguća transformacija. Šta ti kažeš na to?

– Malo mi je dosadio taj imidž „atipičnog fudbalera“, i ne znam šta on ustvari znači. Samo pokušavam da budem celovitija ličnost, informisan, politički pismen i blizak realnom svetu. U tome je čitava poenta. Fudbal me kao takav ne zanima više toliko, jer ima toliko drugih stvari sa kojima želim da se bavim. I u tom smislu, u suštini ne radi se o transformaciji, već o nečemu što je uvek bio deo mog habitusa, samo je bilo pitanje mogućnosti realizacije ili upražnjavanja određenih stvari.

Ivan-Ergic-Katastrofalno-je-sto-su-nogometasi-uzor-mladima_ca_large

O čemu najčešće pišeš, šta te inspiriše i koji su tvoji ciljevi ustvari? 

– Pišem o svemu, uglavnom politička ili filozofska esejistika, današnja epoha mi je inspirativna i imam široku intelektualnu radoznalost. Pored svega toga, imam već dovoljno životnog iskustva, iz kojeg sam dosta naučio, i koje mogu da prenesem mlađima od sebe. Međutim, i pisanje postaje jalovo, ukoliko nisi „na terenu“, sa konkretnim ljudima i ne razumeš njihvove svetonazore, motivaciju, potrebe. Tako da je neka vrsta angažovanja uvek potrebna, zajedno sa širenjem svesti, jer čini mi se da je svest i dalje ključna sfera u kojoj se prvo treba desiti neka promena.

Više puta si ponovio da profesionalni sportista ne bi trebao biti uzor mladima pre recimo jednog lekara ili nastavnika. Zašto tako misliš?

– Pa radi se o nekoj osnovnoj prioritizaciji vrednosti jednog društva. Nemam ništa protiv toga da neko vidi sportistu kao idola, ali mora da se postavi jedna vrednsona lestvica koja čini moralni stub jednog društva. Uostalom, ja pravim razliku između idola i uzora. Prema idolu postoji idolopoklonički i iracionalan odnos, dok prema uzoru postoji racionalan i emancipatorski. Idol je zavodljiv, ima status nedostižne zvezde, dok je uzor izvor razuma, on je dostupan i ima drugačiji odnos prema poštovaocima. Na kraju krajeva, industrija sporta profitira od toga, i zbog toga od sportista prave superheroje. Međutim, što je najvažnije u svemu, da se vratim na pitanje, je da sportista ne stvara dodatnu vrednost u ljudskom smislu, za razliku od lekara ili profesora. Sportista najviše može biti zabavljač, ili neko ko reprezentujući naciju nekim uspehom može da opsluži ponos naroda ili navijača, ali to je samo opsena, jer uspeh i zdravlje jednog društva se ne ogleda u postignućima sportista već u industriji, vitalnosti prosvetnog, zdravstvenog, socijalnog i drugih sistema.

131210104.1_xl

Imaš puno prijatelja, često putuješ po zemljama bivše Jugoslavije. Da li misliš da su njenim cepanjem one na dobitku ili pak u gubitku?

– To je jedan prostor koji smatram delom svog kulturnog univerzuma u kojem se najbolje snalazim i koji smatram svojim. Koliko je ko dobio ili izgubio mislim da se to danas jako dobro vidi. Dobili su ratni profiteri, i pljačkaške političke i ekonomske elite, to su upravo oni koji se bave etnobiznisom, to jest prodaju priču o patriotizmu i ugroženosti od suseda itd. Tako je manje-više u svim državama nastalim na prostoru bivše Jugoslavije. Vidim da je običan čovek svuda ponižen. Rat je u svojoj pozadini uvek bio pre svega ekonosmki fenomen, pa tek onda fenomen neprijateljstva, mržnje, religije itd. Međutim, kad to kažeš, onda ti etnobiznismeni prikače nekakvu jugonostalgiju, a ti ustvari samo iznosiš činjenice koje iznose na svetlo to što oni žele da prikriju. Iako mislim, bez obzira što to ponekad sam činim, da se ne treba vraćati toliko u prošlost i ukazivati šta je „nekad bilo bolje“, treba gledati u budućnost.

Obrni okreni ispostavilo se da nismo mogli živeti zajedno. Možemo li zajedno igrati fudbal? Da li je regionalna liga izvodljiva ili ne? Da li bi donela boljitak fudbalu na ovim prostorima?  

– Mislim da je fudbal zbog svoje masovnosti ipak drugačiji fenomen od drugih stvari. Dosta cirkulišem po regionu, i vidim da je kulturna razmena sve veća, muzika, pozorište, film, i to me raduje, međutim sport i stadion su totlano drugačiji prostor. Tu je daleko veći navijački naboj, stvari se lako politizuju i brzo eskaliraju. Mi nemamo unutar naše lige normalnu situaciju, i uvek iznova se dešavaju ružne stvari, a zamislimo kako bi to bilo kada se još u to uplete nacionalni element. Uostalom, tu je iracionalni momenat daleko veći, i postaje se lako podložan niskim strastima.

ivan-ergic-foto-kurir-1377006732-355039

Na kraju možda poruka mladim i talentovanim fudbalerima u Srbiji, ali i poruka maldima u globalu? 

– Kada me klinci ili roditelji pitaju za savete, sugestije, često ne znam šta da im kažem. Ne želim da im oduzmem ništa od tog sna, dok s druge strane moram da bude iskren. Kad sam bio klinac i mene su nervirali tipovi koji su mudrovali o fudbalu i životu generalno, pa pokušavam da im na suptilan način ukažem na drugu stranu medalje, ako već žele da postanu profesionalni fudbaleri. Nažalost, mnogi nemaju drugog izbora. Međutim, ja i dalje držim da su škola i druge aktivnosti daleko važnije za razvoj samosvesne individue, bez obzira što je danas ideja obrazovanja koje ti otvara put ka životu dostojnom čoveka, danas totalno obezvređena.

Nenad Pavlović
Prati me na:

Nenad Pavlović

Autor i menadžer at Kafanski selektor
Rođen u Kruševcu, odrastao u okolini Aleksandrovca. U Beogradu završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Na Univerzitetu Komenskog u Bratislavi (Slovačka) završio master studije menadžmenta informacionih sistema. Pored studija, dugo godina igrao futsal i fudbal, kako u Beogradu, tako i u Bratislavi. Po struci informatičar, u životu veliki zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo. Inače jedan od osnivača sajta.
Nenad Pavlović
Prati me na:

Komentari

komentar/a

Nenad Pavlović

Rođen sam u Kruševcu. Inače sam iz okoline Aleksandrovca, u kom sam pohađao osnovnu školu. U Beogradu sam završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Magistrirao sam Menadžment informacionih sistema na Univerzitetu Komenski u Bratislavi (Slovačka). Dugo godina sam aktivno igrao fudbal i futsal, i posedujem UEFA C licencu za trenera. Iako sam po struci informatičar, veliki sam zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *