Ivan Mogli Lakićević: Najbolji lek za čoveka su sport i kultura

Glumac u kopačkama i dečak iz džungle samo su neki od nadimaka sjajnog fudbalera koji trenutno nosi dres novosadskih Lala. Za kafanskim stolom pričali smo ne samo o fudbalu, iako je sport prioritet u njegovom životu. Govorio nam je o svojim hobijima, ljubavi prema pozorištu, muzici, o početku fudbalske karijere, planovima za budućnost, svojim snovima od kojih nikad ne odustaje.

Za portal KAFANSKI SELEKTOR – Ivan Lakićević, fudbaler FK Vojvodina.  

Reci nam nešto o svojim fudbalskim počecima. Zašto si izabrao baš fudbal i da li je neko uticao na tvoju odluku da postaneš profesionalni fudbaler?

Počeo sam da treniram fudbal sa pet godina u FK Novi Beograd. Na jednoj prijateljskoj utakmici protiv Crvene zvezde postigao sam gol, zapazio me je tadašnji  trener Tomislav Milićević koji me je pozvao da dođem u Zvezdu. U Zvezdi sam proveo deset godina (2001-2011) i prošao sam sve selekcije od petlića do omladinaca. Tadašnja uprava kluba nije mi pružila šansu da potpišem profesionalni ugovor i da se priključim prvom timu. To me je mnogo pogodilo i odlučio sam da napustim klub. Karijeru sam nastavio u Donjem Sremu iz Pećinaca koji se tada nalazio u drugom rangu takmičenja. Posle godinu dana napravili smo veliki uspeh i ušli smo u Jelen Super ligu. Za četiri godine provedene u Donjem Sremu odigrao sam 85 utakmica i postigao dva gola. Prošle godine sam prešao u Vojvodinu.

Kakvo je tvoje mišljenje o fudbalu u Srbiji, šta bi trebalo menjati?

Smatram da bi trebalo što pre da se izvrši privatizacija fudbalskih klubova, jer samim tim će se stvoriti uslovi za pobošljanje kvaliteta takmičenja u svim kategorijama.

Šta misliš o savremenom fudbalu, koji ti je omiljeni strani klub, da li je neko od današnjih najpoznatijih igrača tvoj idol?

Fudbal kao igra je dosta napredovao, igra se mnogo brže i agresivnije. Omiljeni klub mi je Seltik.Omiljeni igrači su mi Dejvid Bekam, Tjeri Anri, Henrik Larson i Stiven Džerard.

 Kako je igrati u Voši? I kakvi su planovi za naredni period?

Velika mi je čast što sam došao u klub kao što je Vojvodina. Napravio sam veliki korak napred u svojoj karijeri. Odlično sam prihvaćen od uprave kluba, saigrača i navijača.Vojvodina ima prave uslove za rad i napredak. Svojim radom i trudom ću opravdati poverenje kluba i navijača. U klubu su svi dobri i pozitivni momci, sve ih volim i cenim. Uvek je dobra atmosfera u svlačionici i van nje,to je nešto što je jako lepo i pozitivno,i to je ono što daje rezultate. Voleo bih da sa Vojvodinom osvojim titulu i kup Srbije,i da ponovo izađemo na evropsku scenu.

Veliki si zaljubljenik u pozorište. Reci nam nešto više o tome.

Od malena sam zaljubljen u pozorište. Uvek me je privlačilo to kako glumci izgovaraju tekst i kako se ponašaju na sceni. Odlazak u pozorište za mene predstavlja jedan odraz kulture. Pozorište ne menja svet, već svest.

Da li si nekad poželeo da budeš glumac i da li si se nekad bavio glumom bar amaterski?

Pored fudbala koji mi je najveća ljubav, velika ljubav mi je gluma. Nikada nisam imao prilike da se bavim glumom. Voleo bih da jednog dana zaigram na daskama koje život znače i da dobijem ulogu u nekom filmu. Svi govore da imam talenta za glumu, tako da nije isključeno da jednog dana upišem Fakultet dramskih umetnosti.

Voliš kvalitetnu muziku, modu, moglo bi se reći da malo odudaraš od klasičnog profila jednog fudbalera.

Slušam rok, pop, bluz, džez. Slušanje muzike je moj hobi. Volim po ceo dan da slušam muziku. Ona me pokreće i ne bih mogao da zamislim život bez muzike.  Omiljeni pevač mi je Vlado Georgiev, pevačica Ana Stanić, a omiljena rok grupa Partibrejkersi. Volim uvek lepo da izgledam. Već imam neki svoj stil oblačenja, a to podrazumeva košulju, cipele, sako, pantalone ili farmerke.Muškarac treba da izgleda kao da je kupio svoju odeću sa razmišljanjem, obukao je sa pažnjom, a potom potpuno zaboravio na ono što nosi. Nikada nisam hteo da budem kao svi, oduvek sam furao svoj fazon. Ko odudara, taj zaudara.

Koje pozorište ti je omiljeno, koji glumac, glumica i zašto? Šta bi poručio ljudima koji ne idu često u pozorište, zašto ponekad treba da pogledaju neku predstavu?

Omiljena pozorišta su mi Jugoslovensko Dramsko Pozorište, Zvezdara teatar, Atelje 212, Beogradsko Dramsko Pozorište i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Omiljeni glumci su mi Sergej Trifunović, Nebojša Glogovac, Gordan Kičić, Nenad Jezdić i Srđan Todorović. Ljudi treba da posećuju pozorište, jer čarolija počinje kad se ugase svetla. Važno je shvatiti pozorište kao odlazak na mesto gde se konzumira život u krupnim zalogajima, mesto gde se oseti miris, čuje se glas, gde se smeje i plače, gde se razmenjuje energija i gde još više zavolite život.

Život profesionalnog sportiste je isprogramiran, pun obaveza, šta ti devojka kaže za to što imaš malo slobodnog vremena?

Velika su odricanja profesionalnih sportista,to znaju svi koji se bave nekim sportom profesionalno. Navikao sam da rano ležem i da rano ustajem. Volim svoj posao, a to je ključ uspeha. Svoje slobodno vreme volim da provedem sa svojom porodicom i sa mojim dragim prijateljima. Trenutno nemam devojku. Dosta devojaka prolazi kroz moj zivot ali ja čekam pravu. Imam svoj stav da ne želim da budem sa svakom devojkom. Tražim lepu, pametnu, finu, poštenu,iskrenu i vernu devojku. Volim i volim da budem voljen…

Stalno si ili na terenu ili u pozorištu.  Da li ti pojedine utakmice liče na pozorišne predstave? I ko su bolji glumci, fudbaleri ili oni kojima je to zaista posao?

Svaki dan imam trening, a subotom ili nedeljom imam utakmicu. Kad god imam slobodnog vremena odem u pozorište. Definitivno su glumci bolji, pošto su se školovali za glumu.

Aktivan si na društvenim mrežama, promovišeš sport, ljubav prema klubu u kom igraš, kulturu… Kakve su reakcije?

Od društvenih mreža koristim facebook, instagram i twiter. Promovišem svoj klub, sport, kulturu i ljubav, jer to volim i smatram da je to normalna stvar. Reakcije su pozitivne.

Živiš u Beogradu, a zbog fudbala si vezan i za Novi Sad – Srpsku Atinu, prestonicu kulture, sada i zvanično. Koje su prednosti Beograda, a koje Novog Sada? 

Rođen sam i živim u Beogradu, a radim u Novom Sadu. Beograd je glavni grad, jako je ubrzan i mislim da mu je to prednost. Navikao sam na brži tempo života. Novi Sad je dosta mirniji i smatram da je uz Beograd najlepši grad u Srbiji. Novi Sad ima najbolji evropski muzički festival EXIT koji posećujem redovno i nadam se da ću u skorije vreme i ostale kulturne sadrđaje da konzumiram.

 

Pratiš kulturni život kroz svoje hobije. U Srbiji je kultura na niskim granama, ali opstaje. Kako mi obični ljudi možemo da pomognemo?

Glavni problem je što se ovom narodu serviraju svakakve gluposti, a ne moramo da jedemo sve što nam se servira. Danas na televiziji skoro i da nema kulturnih emisija, čast izuzecima, forsiraju se neke glupe emisije i glupi rijaliti programi koji zaglupljuju narod. Sistem vrednosti je odavno pao. Ne cene se prave stvari i pametne, već glupost.Sve više pametnih ljudi odlazi iz Srbije, to je veliki problem. Mi možemo da pomegnemo samo ako stalno promovišemo kulturu. Najbolji lek za čoveka su sport i kultura.

Da li svoje saigrače vodiš u pozorište i na koncerte?

Od saigrača u pozorište sam vodio Paločevića, Antića i Trujića. Planiram da celu ekipu odvedem u pozorište. Paločevića sam vodio na koncert Bijelog Dugmeta.

Naš sajt se zove „Kafanski selektor“, a mi koji pišemo sebe nazivamo kafanskim selektorima. Moj moto je „Fudbal i kafana su dve stvari koje ne idu jedna bez druge“. Da li ti voliš da odeš ponekad u neku pravu kafanu i koju pesme naručuješ?

Iako sam veliki roker, poštujem pravu narodnu muziku. Ne konzumiram alkohol ali volim da odem u Skadarliju, to je kultno mesto u Beogradu. Volim da naručim pesme od Tome Zdravkovića, Tozovca, Silvane Armenulić.

Da li si imao priliku da upoznaš neke poznate glumce i koje na tebe ostavio najjači utisak?

Imao sam prilike da upoznam Sergeja Trifunovića, Gordana Kičića, Nebojšu Glogovca, Branislava Trifunovića, Voju Brajovića. To su pre svega obrazovani i pametni ljudi. Svaki od njih je na mene ostavio lep utisak.

Koja je tvoja poruka za dečake i devojčice koji tek počinju da igraju fudbal?

Nikada nemojte da odustanete od svog cilja. Svaki rad i trud se isplati.

Zašto nadimak „Mogli“?

Kao mali sam se stalno penjao po drveću, po krovovima zgrada, bez nekog straha, ljudi ispred zgrade u kojoj živim su me nazvali Mogli, kao lik iz knjige Dečak iz džungle.

 

Ko ti je najveća podrška?

Porodica je moja najveca podrška, nemam dovoljno reči, mogu samo da ih volim. Svi u porodici smo jako emotivni i iskreni, mnogo se volimo. Sestra Radmila i ja smo jako lepo vaspitani, nikad nas roditelji nisu sputavali. Učili su nas pričom, otvorenim razgovorom. Porodica mi je veliki oslonac u životu, bez njih nikad ne bih stigao dovde.  Jako smo svi emotivno vezani jedni za druge. Moja velika podrška su i moji dragi prijatelji sa kojim sa družim i koji me prate sve ove godine.

Poruka za sve koji vole fudbal, kafanu i prate sajt „Kafanski selektor“?

Volite se, volite fudbal, volite kafanu i pratite sajt „Kafanski selektor“.

Jovana Kožlović

Jovana Kožlović

Rođena u malom mestu u Hrvatskoj, odrasla i živi u Srpskoj Atini - Novom Sadu. Po zanimanju diplomirani istoričar, zaljubljena u sport, novinarstvo, književnost i crveno-bele boje.
"Za mene je sport filozofija života, a fudbal i kafana dve stvari koje ne idu jedna bez druge."
Jovana Kožlović

Latest posts by Jovana Kožlović (see all)

Komentari

komentar/a

Jovana Kožlović

Rođena u malom mestu u Hrvatskoj, odrasla i živi u Srpskoj Atini - Novom Sadu. Po zanimanju diplomirani istoričar, zaljubljena u sport, novinarstvo, književnost i crveno-bele boje. "Za mene je sport filozofija života, a fudbal i kafana dve stvari koje ne idu jedna bez druge."

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *