Jelena Čanković – Iz snova u Barselonu…

Priča o snovima koji se ostvaruju: Jelena Čanković – Iz snova u Barselonu…

253483_330326593729482_2061003044_n2006. godine u Beogradu se igrala završnica Lige šampiona u futsalu. Prvi polufinalni par bili su domaćin KMF Marbo i ruski Dinamo iz Moskve. Obzirom na to da je halu Pionir i moj internat delila samo jedna, tada prilično stara i bušna ograda, ništa nije moglo da me spreči da odem i uživam u potezima majstora na petoparcu. Sećam se da je jedan od njih, Predrag Rajić, te večeri Dinamu dao tri prelepa gola. Njegova tri, te jedan Luke Pavićevića uz fenomenalne odbrane pokojnog Predraga Pece Brzakovića, nisu bila dovoljna za pobedu Beograđana. Krajnji rezultat – 4:4. Sećam se žala publike u Pioniru, te divljenja dvojici Brazilaca u redovima Moskovljana (Cirilo i Pele). I pored svih majstorija majstora petoparca, najveći aplauz punog Pionira izmamila je jedna devojčica. Naime, u pauzi između dva poluvremena, na usijani parket Pionira sa loptom u ruci izašla je devojčica od nepunih 11 godina. Od trenutka kada ju je bacila u vazduh pa sve do sudijskog zvižduka za početak drugog   poluvremna, lopta jednostavno nije želela da se odvoji od nje! Sećam se neverice na licima gledalaca, te gromoglasnog aplauza na kraju njene tadašnje tačke. Danas, nekih 7 godina kasnije, ta devojčica je porasla. Koliko je velika dovoljno govori činjenica da je udarna igla slavne Barselone, odnosno reprezentacije Srbije. Pitate se o kome je reč? Ekskluzivno za Kafanskog selektora i naše čitaoce, direktno iz Katalonije,  na pitanja odgovara (bubnjevi najavljuju): fudbalerka Barselone, Jelena Čanković.

Jelena, otkud ti u fudbalu? Kako je sve počelo?

Tata je bio fudbaler i kada se jednom prilikom igrao sa loptom u drvorištu, ja sam uzela loptu i „ispimplovala“ je par puta. Tada sam imala svega 6 godina i za mog tatu je to bilo neverovatno. Fudbal me je jako zainteresovao i insistirala sam da me tata upiše u neki klub kako bih počela da treniram. Iako u početku nije bio za to jer ženski fudbal u to vreme bukvalno nije ni postojao, posle par meseci ubeđivanja uspela sam da nateram tatu da me upiše u jedan klub. Tako je sve počelo…

Znači ljubav na prvi pogled ?

Baš tako 🙂

Prvi klub, odnosno trener?

OFK Perspektiva iz Zemuna. Sava Soldatović.

Dok su tvoje vršnjakinje brinule o barbikama, ti si trčala za loptom. Kako su one gledale na to, a kako vršnjaci?

U početku je to i vršnjakinjama i vršnjacima bilo čudno. Ipak, vremenom su shvatili da ja jednostvno volim fudbal.

Perspektiva, i samo ime joj kaže, je bila puna perspektivnih klinaca. Među njima su se našle i dve klinke, Jovana Damnjanović  i ti… Kakve su bile reakcije saigrača, odnosno publike?

Što se tiče saigrača, svi su se navikli na to da igramo fudbal. Niko nije ni obraćao pažnju na to što smo devojčice. Nije uopšte bila primetna neka razlika, niti su se oni na terenu odnosili prema nama kao da smo devojčice. Što se tiče publike, manje-više je bilo kao i sa saigračima. Naravno da je uvek bilo i onih koji su nas podržavali, kao i onih koji su govorili da fudbal nije za žene.

Šta je usledilo posle Perspektive? Koliko dugo si tamo trenirala? Kakva su bila predviđanja trenera…?

Tamo sam bila sve do svoje 15. godine, kada sam prešla u ŽFK Spartak iz Subotice. Inače, tri godine me je u Perspektivi trenirao moj tata. On je tamo radio kako trener. Uvek me je podržavao, kao i cela moja porodica. Gde god da sam igrala, uvek su bili tu za mene.

Prelazak u Suboticu poklopio se sa velikim životnim transferom u „klub“ po imenu srednja škola. Školovala si se u Beogradu?

Na zimu 2011. sam prešla u Suboticu, a u septembru 2010. sam krenula u prvu godinu srednje škole. Prvo polugodište prve godine sam išla u Sportsku gimnaziju u Beogradu. Zbog transfera u Spartak, prebacila sam se u Gimnaziju „Svetozar Marković“ u Subotici.

Stručnjaci kažu da je izbor srednje škole jedna od najopasnijih raskrsnica u životu. Postoji brdo sportista koji su u njoj postali profesionalci, ali isto tako i dosta njih koji su odlučili da krenu putem  zvanim fakultet. Kako si ti ušla u tu raskrsnicu? Šta je bio tvoj prioritet?

Ja sam samim izborom škole odlučila da idem putem sporta. Samim tim što sam izabrala Sportsku gimnaziju, odlučila sam da mi sport bude prioritet. Nakon pola godine sam iz Beograda otišla u Suboticu, što je za mnoge bilo neverovatno jer obično svi iz manjih gradova idu u Beograd. Pošto je Gimnazija „Svetozar Marković“ jedina gimnazija u Subotici, prebacila sam se u nju iako je to klasična gimnazija. Nije čak ni slična sportskoj. Ali i pored toga što je bilo teško uskladiti sport i tako tešku školu, srećna sam jer sam imala priliku da idem u tako jaku školu i da nivo obrazovanja podignem na mnogo viši stepen.

Kako opisuješ period proveden u Subotici? Srednja škola, reprezentacija…

U Spartaku sam provela 3 prelepe sezone. Osvojili smo sve što se moglo osvojiti. To su bile prelepe dve i po godine koje ću uvek pamtiti. Debitovala sam za A reprezentaciju Srbije, prvi put zaigrala u Ligi šampiona… Imala sam priliku da sarađujem sa fantastičnim ljudima. Jednostavno, Spartak je moj prvi ženski fudbalski klub i uvek će zauzimati posebno mesto u mom srcu.

Posle srednje škole obično dolazi fakultet. Ipak, umesto njega je došla ponuda slavne Barselone. Kako si se osećala kada je na adresu Spartaka stigla ponuda jednog tako velikog kluba? Da li je bilo kontakta ranije ili se sve desilo baš odjednom? 

Ja još nisam završila srednju školu. Trenutno sam četvrta godina, pa zato možda i nije došao fakultet. 🙂 To je bio fenomenalan osećaj! Jednostavno je neopisiv trenutak! Kada sam počela da treniram fudbal san mi je bio da zaigram u Barseloni. Kada sam saznala da su zainteresovani da me dovedu, nisam razmišljala puno. Trebalo je samo da se dogovorimo oko uslova. Još prošle zime je skoro sve bilo dogovoreno. Samo se čekalo da napunim 18 godina. Primetili su me na kvalifikacionom turniru U17, koji se igrao u Španiji na proleće 2012, zatim i na Evropskom prvenstvu U19, koje se igralo u julu u Antaliji. Tada je naša reprezentacija bila u grupi sa Španijom…

Još jedan dokaz da se snovi ostvaruju i da u životu treba sanjati. Možeš li da nam kažeš ima li razlike između one Barselone iz tvojih snova i ove u kojoj danas igraš?

Uh! Teško pitanje… Nikada nisam razmišljala o tome kako bi mi bilo da odem u Barselonu. Jednostavno to je bio moj san, ali nisam razmišljala o tome kako bi to bilo.

Sve u svemu, nemaš primedbi na ovu sadašnju Barselonu?

 U ovoj sadašnjoj Barseloni je fantastično! 🙂

Tako veliki klub, još veći grad… Kako si podnela promenu u odnosu na Spartak i Suboticu?

Promena je stvarno velika, pogotovo jer sam stranac. Ali devojke iz kluba su me stvarno prihvatile i pomogle mi da se adaptiram. Mada se još uvek nisam skroz prilagodila. Ipak sam samo 3 meseca ovde, ali za sada je sve kako treba.

A što se tiče grada – u odnosu na Suboticu, koja je mali grad, Barselona je ogroman i prometan grad. Ali bila sam oko mesec i po dana, pre odlaska u Barselonu, kući u Beogradu, tako da sam se na neki način malo pripremila za Barselonu.

Statistike kažu da igras standardno, te da si čak i rešila neke utakmice.

Postigla sam odlučujući gol za plasman u osminu finala Lige šampiona protiv Brondbija. Takođe sam postigla gol u Cirihu u osmini finala Lige Šampiona. Ipak, zasluge za pobede ne pripisujem sebi već celoj ekipi.

Da li mozemo da očekujemo i jedan u finalu?

Do finala prvo treba doći! 🙂

Poznato nam je da treniraš u istom trening centru kao i fudbaleri Barselone. Da li je tačno da si jednom prilikom Mesiju rekla : „Izvini brate, ali moj idol je Ronaldinjo!“?

Hahah! To je novinski naslov koji je kružio po Srbiji pre mog odlaska u Španiju, ali ja to njemu nisam rekla. 🙂

Šalu na stranu, ali idol ti je Ronaldinjo? Je li zbog njega na tvojim ledjima u reprezentaciji broj 10 ?

Ronaldinjo je igrač na kojeg se ugledam i za mene niko nikada neće biti to što je on! Zbog njega mi je naravno, desetka omiljeni broj.

Do mene je stigla informacija da si isto tako broj 22, koji inače i sada nosiš u Barseloni, izabrala po uzoru na Sašu Ilića?

Hahaha! Vidim da moram da vam ispričam i tu priču. Meni je Saša Ilić bio idol kada sam počinjala sa fudbalom. Bilo je to negde 2002. ili 2003. godine. Po ugledu na njega i ja sam nosila broj 22 na dresu. Ipak, kada smo 2004. godine počinjali da igramo Mini-Maxi ligu brojevi su štampani od 1 do 18. Nije bilo mog broja 22. Trener je tada nazvao tatu da pita koji ću broj da nosim. Tata je rekao 10. Na nesreću Saše Ilića koji je tada otišao u inostranstvo, pojavio se Ronaldinjo. Jeste da nije igrao u Partizanu, ali zbog njega sam zavolela broj 10. 🙂

1377075_513355272093279_2115140151_n

Zanimljivo, ali hajde da se vratimo na tvoju priču! Šta kažu tvoji snovi po pitanju budućnosti?

Za sada mi je jedini cilj da se što bolje prilagodim i da što bolje igram u Barseloni. Naravno da imam i neke ciljeve za budućnost. Volela bih da jednog dana zaigram i za Olimpik Lion. Ali za sve to ima vremena. Prioritet je Barselona.

Kakvi su tvoji planovi kada je u pitanju naša reprezentacija? Kada već Orlovima ne ide najbolje, da li bi dame mogle da nam donesu neki trofej u Srbiju?

Pa, u ovom trenutku je teško govoriti o tome jer je fudbal u Srbiji ipak na nižem nivou nego u Evropi. Ali dobra stvar je da ide uzlaznom putanjom, a mi smo talentovana nacija. Ima dosta dobrih igračica u Srbiji, tako da ništa nije nemoguće. Samo je potrebno malo više ulaganja u ženski fudbal.

Možda je malo prerano za ovakvo pitanje, ali naš razgovor se polako bliži kraju… Zato bih te upitao šta planiraš kada jednoga dana okačiš kopačke o klin?

Nakon završetka karijere bih naravno volela da ostanem u fudbalu, ali trenutno nemam ambicije da budem trener. Više me zanimaju neke druge pozicije vezane za posao u fudbalu. Ipak, nikada se ne zna. Obzirom na to da trenutno imam samo 18 godina, možda se u meni vremenom probudi želja da postanem trener.

Jelena, ne ostaje nam ništa drugo nego da ti u nastavku karijere poželimo samo lepe snove. Kao što smo i videli, tvoji snovi se zaista ostvaruju. Na kraju intervjua Selektor ti nudi mogućnost zamene uloga. Da li ti nas nešto zeliš da pitaš? Da li nekom želiš nešto da poručiš?

Hvala puno! Obzirom da ste na početku, i ja vama želim sve najbolje u nastavku karijere. Moram da priznam da je ideja o kreiranju ovog vašeg sajta jako interesantna i zanimljiva. Mišljenja sam da je Kafanski selektor upravo ono što opisuje Srbiju u dve reči! 🙂  Srdačan pozdrav iz Barselone kako za vas, tako i za sve vaše čitaoce.

Nenad Pavlović
Prati me na:

Nenad Pavlović

Autor i menadžer at Kafanski selektor
Rođen u Kruševcu, odrastao u okolini Aleksandrovca. U Beogradu završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Na Univerzitetu Komenskog u Bratislavi (Slovačka) završio master studije menadžmenta informacionih sistema. Pored studija, dugo godina igrao futsal i fudbal, kako u Beogradu, tako i u Bratislavi. Po struci informatičar, u životu veliki zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo. Inače jedan od osnivača sajta.
Nenad Pavlović
Prati me na:

Komentari

komentar/a

Nenad Pavlović

Rođen sam u Kruševcu. Inače sam iz okoline Aleksandrovca, u kom sam pohađao osnovnu školu. U Beogradu sam završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Magistrirao sam Menadžment informacionih sistema na Univerzitetu Komenski u Bratislavi (Slovačka). Dugo godina sam aktivno igrao fudbal i futsal, i posedujem UEFA C licencu za trenera. Iako sam po struci informatičar, veliki sam zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *