Lazo Bakmaz, “Buona notte Torino! Arrivederci Sampdoria…”!

Bez obzira na sastav generacije i na imena koja je vode, na terenu i izvan njega, Vojvodina ostaje Vojvodina, tim ograničenog dometa, vrednog tek učešća u finalu Kupa ili trećeg mesta na superligaškoj tabeli. Istina dometa vrlo zahtevnih za većinu superligaša, za Novi Sad i Novosađane, međutim, dometa ispod zahteva tradicije i šampionske prošlosti.

Tako je pre dve godine na blogu RTV-a legendarni komentator Lazo Bakmaz opisao svoje razočarenje zbog poraza Vojvodine u finalu Kupa od Jagodine. Pre dve nedelje, iz Torina javio se rečenicom, “Buona notte Torino! Arrivederci Sampdoria…”

11796306_1611795412406951_5557498850653036434_n

Pre samo dve godine kako napisaste ograničen domet i poraz u finalu Kupa od Jagodine, Pre četiri nedelje čas savremenog fudbala jednoj Sampdoriji. U međuvremenu osveta Jagodini i osvajanje dugo čekanog Kupa Srbije. Pobeda nad Partizanom… Kako doživljavate/komentarišete Vošinu renesansu?

– To što sam objavio pre dve godine bio je moj lični stav, na kome mi je čestitao i pokojni predsednik Vojvodine Ratko Butorović. Stav sa kojim je morao da se složi svako ko je Vojvodini mislio dobro. S druge strane, javljanje iz Torina bilo je odraz emocije. Taj trenutak, da pustim kočnice i da dozvolim emociji da nadvlada racio čekao sam 35 godina. Drago mi je da sam ga dočekao i barem na trenutak iskočio iz klišea o ravnom i monotonom komentarisanju, uvreženom među gledaocima kada je o novosadskim komentatorima reč. Štagod ko mislio, ali ja sebi nisam mogao da dozvolim izlive emocije u mikrofom na utakmicama superligaškog prvenstva u Srbiji. To bi bilo smešno, ljudi bi se krstili. U Torinu, međutim, Srbija je imala priliku da vidi da osim Partizana i Crvene zvezde u ovom zemlji postoji još neko!!! Vojvodina je igrala za verovanje kako fudbal u Srbiji nije preminuo. Što se renesanse Vojvodine tiče i načina da do toga dođe… U sastavu Vojvodine nije bilo ni jednog jedinom stranca. Ako u strance ne ubrajamo momke rođene na prostoru Jugoslavije i regrutovane u Vojvodininu školu još u kadetskom uzrastu. Konačno je neko u Srbiji rešio da deklarativno zalaganje i insistiranje na sopstvenim kadrovima pretoči u praksu. To ne znači da sam ja protiv stranaca. Nikako, ali ne po svaku cenu.

10155914_10203608679916885_610133130315331855_n

Magična noć u Torinu i arrivederci Sampdoria… Znamo da volite fudbal. Znamo da obožavate Vojvodinu. Želimo da znamo da li ste pre početka susreta očekivali ubedljivu pobedu izabranika Zlatomira Zagorčića? Posle gola Ivanića?

– Voleo bih da vidim toga stručnjaka koji je u Torinu mogao da očekuje bilo šta više od časnog poraza Vojvodine. Ili da predvidi to što je tornisku noć učinilo tako magičnom za Srbiju celu. Što se mene tiče, poželeo sam da poraz ne bude toliko bolan da Karađorđe bude prazan u revanšu. Iskreno, kada je Ivanić, taj fudbalski velemajstor, po meni najbolji srpski igrač današnjice, postigao prvi gol, pogledao sam u pomoćnog sudiju, pa u glavnog, vidim igrači se raduju, a ja još ne shvatam da Vojvodina vodi… Prihvatajući činjenično stanje, moj komentar je bio dosta rezervisan: četvrti minut, Sampdoria još nije ni počela da igra, šta ako nam uvale četiri komada, pa da mi se ljudi smeju na izlivima emocija u četvrtom minutu. Ljudi, ja sam postao svestan da Vojvodina dobija utakmicu tek kod trećeg gola (prvog Ožegovićevog) i tada je provalilo iz mene. Sve ono što sam zadržavao u sebi, sve ono što preko kočnica nije smelo u etar, sve je dobilo tu dimenziju sreće i oduševljenja, koje sam delio sa fudbalskim poštovaocima u Srbiji. Tada negde, u tim trenucima odvalio sam i rečenicu: Kako je lepo biti Novosađanin večeras u Torinu. Mnogi su mi zamerili na tome, uz obrazloženje da se nije samo Novi Sad radovao, da je Srbija cela bila srećna zbog Vojvodininog trijumfa. Verujem ja svemu tome, ali je zaista bilo mnogo lepo biti Novosađanin te večeri u Torinu…!!!

10489656_1457475077838986_3250335306709175605_n

Kako su na dešavanja sa terena reagovale Vaše kolege i domaćini iz Italije?

– U Torinu je bilo 40-ak akreditovanih novinara, nekoliko nas iz Novog Sada, malo više iz Beograda. Svi su, bez rezerve, trijumf Vojvodine doživeli kao renesansu srpskog fudbala, kada je o domaćim takmičenjima reč. Često se čuje definicija kako su Partizan i Crvena zvezda najveći krivci za propast srpskog fudbala. Ja mislim da bi se bez Partiazana i Crvene zvezde i njihovog rivalstva fudbalu u Srbiji izgubio trag. U svakoj fudbalskoj sredini imate rivalstvo nad rivalstvima dva ili više klubova. “Ili više” nedostajalo je Srbiji. Ako smo u Vojvodini prepoznali trećeg u rivalstvu “večitih” tada je fudbalska Srbija dobila mnogo više nego što se na osnovu torinskog rezultata moglo i pretpostaviti. Što se iktalijanskih kolega tiče, oni su svi bili zatečeni razvojem događaja na terenu da praktično nisu stigli ništa ni da pitaju po završetku utakmice.

U revanšu Vas nije bilo za mikrofonom. Na punom Karađorđu, Zagorčić nije želeo da čuva prednost iz Torina. Viđena je jedna jako zanimljiva utakmica i pobeda izabranika Valtera Zenge. Ukupan skor i žreb u Nionu poslali su Novosađane u Česku, na megdan Viktoriji iz Plzenja. Može li Voša u grupnu fazu?

Zlatomir Zagorčić je dete Vojvodine. Prošao je sve selekcije, do seniorske, u kojoj nikada nije zaigrao. Kao igrač u Bugarskoj oblačio je dres reprezentacije te zemlje više od 50 puta, učestvovao je na Evropskom prvenstvu 2002.godine… Vraćajući se u Novi Sad, odredio nam je još jednu šansu da shvatimo i prihavtimo njegov pogled na fudbal. U momentu kada su iz Vojvodine u Partizan prešli igrači koji su činili okosnicu tima, kada je iza Radoje i Poletanovića praktično ostala rupa u sredini koju je nemoguće začepiti, kada u inostranstvo odlaze Veselinović, Alivodić, braća Milinković-Savić, Gaćinović, Babić… Zagorčić sastavi tim koji rasturi Sampdoriju, a potom u evropskom derbiju sa Partizanom overi utisak o vrednostima tima spremnog za još značajnija dostignuća. Da li sada iko u ovoj zemlji ima pravo da u dvomeču sa Viktorijom ne vidi prolaz u grupnu fazu takmičenja Lige Evrope. Naravno, najteže je dobiti unapred dobijene utakmice. Fijasko protiv Čukaričkog na Karađorđu najbolji je primer tome.

10686896_1510609315858895_7972204763251759201_n

Funkcioneri su istakli da ove godine neće biti rasprodaje na Karađorđu. Početak domaćeg šampionata dugo nije bio zanimljiviji. Kako vidite Vojvodinu u njemu? Može li titula ove sezone konačno stići u Novi Sad?

– U Srbiji je, osim pojedinačnih vrednosti i vrednosti ekipe u celini, potrebno da se sklope mnoge kockice da bi se stiglo do željenog cilja. Srbija još uvek spada u krug fudbalskih centara gde predsednik bira bazu, a ne baza predsednika. Fudbalski savez Srbije je recidiv socrealizma u najgorem smislu… Verujem onima koji tvrde da su fudbalska takmičenjima u Srbiji samo paravan, a da se odgovori na najznačajnija pitanja znaju mnogo pre završetka takmičenja. Što se rasprodaja tiče, olako je definisano opredeljenje da neće biti rasprodaje na Karađorđu. Prodaje mora da bude, jer od prodaje igrača klubovi žive. Odnosno preživljavaju. Nažalost, od tih i takvih prodaja još uvek više koristi imaju treća lica, nego klubovi i sami igrači. To je tako i to će još dugo tako da bude. Do kada? Do trenutka kada država ne reši da uredi stanje i uvede regulative. Tako da je i odgovor na pitanje o tituli: može, ali ne mora da znači.

Da se ostavimo klubova i pređemo na Vas. Dugo se bavite ovim poslom. Kako je sve počelo, koliko ste već sa druge strane ekrana i koliko planirate da ostanete?

– Pre 35 godina, za vreme Olimpijskih igara u Moskvi, na osnovu javnog oglasa, prošao sam testove za honorarne saradnike TVNS i u najužem izboru snašao se pred kamerama toliko da su članovi Komisije podvukli liniju. Niko da me uputi, nikog da me pogura… Korak po korak. Poziv novinara nisam prihvatao kao zanimanje ili radnu obavezu, nego kao način življenja. Kako tada, tako i danas. Možda to i jeste osnov trajanja i ponavljanja. Potpuno predavanje nečemu u čemu sam pronašao smisao postojanja. Čvrst oslonac za tako nešto imao sam u krugu porodice, što i jeste preduslov za sve rezultate rada u minulih 35 godina.

Da li se komentator jednostavno rodi, ili je to zanat koji se da izučiti? Šta je nekome potrebno da postane dobar komentator?

bakmaza 2– Pristalica sam maksime da je sve zanat. Ne stoji pretpostavka da se čovek rodi za ovo ili ono… Naravno, talenat ili sklonost ka nečemu jeste jedan od elemenata neophodnih za kasniju nadgradnju, ali neprestani rad na sebi, usaglašavanje sa dokazanim vrednostima u zemlji i u inostranstvu, praćenje savremenih tokova i razvoja medija, sve su to činioci koji znače napredak u poslu. Ja sam imao sreću da sam odrastao u kraju koji je Vuk označio kao podneblje sa najčistijim dijalektom srpskog jezika, u Trebinju. Ako bi me početnici pitali šta je na samom početku najpotrebnije, moja preporuka jeste: čitajte… Čitajte sve, baš sve čega se dohvatite. A kako se postaje dobar komentator? To biste morali da pitate dobrog komentatora.

Najzanimljivija odnosno najzanimljivija utakmica koju ste prenosili?

– Na osnovu monologa s početka priče, moguće je naslutiti da je utakmica Samdorija-Vojvodina u Torinu, bila događaj koji sam čekao ceo svoj radni vek. Naj utakmica sa negativnim predznakom beše jedared u Subotici. Igrao Spartak, ni protivnika mu se ne sećam. Ni jednog jedinog šuta u okvir gola. I onda će neko da prozove komentatora zašto mu je ravan ton i bez emocija…

Milojko Pantić i iskusni Minutes sa brojem 23. Zvonko Mihajlovski i kiša iznad leve korner zastavice. Aca Stojanović i taštin osmeh. Lapsuz komentatora je sastavni deo prenosa? Da li se Vama nekada desio neki ? Možda da nam ispričate neku zanimljivu anegdotu sa nekog vašeg službenog putovanja?

– Nikada neću zaboraviti Svetsko prvenstvo u atletici u Tokiju, 1991.godine. Divio sam se Karlu Luisu. Mojim fotoaparatom Kijevom slikao sam sve njegove pokušaje, sluteći svetski rekord, koji je od 1968 držao Bob Bimon (8,90). Luis je skočio 8,92, ali sa nedozvoljenom brzinom vetra u leđa. Svejedno, ja sam slikao istorijski skok. I dok sam sam sebi čestitao stadion se prolomio od aplauza. Majk Pauel je u poslednjem skoku preleo 8,95, rekorda koji važi i danas. Ja u aparatu nisam imao ni jedan jedini kvadrat filma da ovekovečim rekord. Sve je pojeo Luis. Nije mi žao. Zahvaljujući direktoru Beogradskog maratona Dejanu Nikoliću, upoznao sam Luisa i sa tri pitanja i tri njegova odgovora načinio ekskluzivu.

10805625_1535214790065014_2453593027251451226_n

Ko je po Vama najbolji komentator svih vremena na ovim prostorima?

– Božo Sušec, bez konkurencije. U vreme kada sam počinjao postojale su, uslovno rečeno, dve škole sportskog novinarstva u Jugoslaviji, beogradska improvizacija i zagrebačka (u pravom smislu) škola. Sušec je jedini bio vrlo uspela kombinacija te dve opcije.

Za sam kraj da se vratimo na fudbal. Dugo ste u ovom poslu. Svedoci ste različitih uspeha odnosno neuspeha, kako Vojvodine i ostalih naših klubova, tako i reprezentacije Srbije. Neka Vaša poruka mlađim generacijama? Kako ostavriti uspeh, odnosno izbeći neuspeh?

– Verujte u sebe, poštujte svačije… I nikada ne zaboravite odakle ste pošli i od koga ste potekli. Jednostavno, zažmurite i budite Novak Đoković.

Lazo, hvala puno izdvojenom vremenu za nas i naše čitaoce. Verujemo u Vojvodinu i odličan rezultat u Češkoj. Verujemo u Zlatomira Zagorčića i Ognjena Ožegovića. Verujemo u Vas i naručujemo Vam malo Plzenjskog piva za feštu u Novom Sadu.

Nenad Pavlović
Prati me na:

Nenad Pavlović

Autor i menadžer at Kafanski selektor
Rođen u Kruševcu, odrastao u okolini Aleksandrovca. U Beogradu završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Na Univerzitetu Komenskog u Bratislavi (Slovačka) završio master studije menadžmenta informacionih sistema. Pored studija, dugo godina igrao futsal i fudbal, kako u Beogradu, tako i u Bratislavi. Po struci informatičar, u životu veliki zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo. Inače jedan od osnivača sajta.
Nenad Pavlović
Prati me na:

Komentari

komentar/a

Nenad Pavlović

Rođen sam u Kruševcu. Inače sam iz okoline Aleksandrovca, u kom sam pohađao osnovnu školu. U Beogradu sam završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Magistrirao sam Menadžment informacionih sistema na Univerzitetu Komenski u Bratislavi (Slovačka). Dugo godina sam aktivno igrao fudbal i futsal, i posedujem UEFA C licencu za trenera. Iako sam po struci informatičar, veliki sam zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *