Ljubav i problemi, ŽFK Kalemegdan i 10 fudbalerki!

ZFK KalemegdanMnogi ne znaju šta se sve dešava u ženskom fudbalu i koliko je zapravo loše stanje. Tračak nade za neke bolje dane omoguće nam samo priče po forumima i novinarski izveštaji naših najuspešnijih fudbalerki koje su svoju karijeru nastavile van granica naše zemlje. Ko zna da u Srbiji postoji 40 ženskih klubova koji se takmiče u čak 5 liga? Sumnjam da je broj onih koje to uopšte i zanima visok. Uz veliki napor, radim na promociji svog kluba na razne načine, a pomoć nemam baš od svih. Štaviše na tom polju mogu da se oslonim najviše na dve igračice. Mejlovi, slikanje, pisanje na raznim sajtovima o specifičnosti našeg kluba, košta me pre svega vremena, a o živcima da ne govorim. Sve to uz veru za bolje sutra, da će neke nove generacije onoga trenutka kada mi okačimo kopačke o klin imati nekog uspeha, onog kojeg mi sada nemamo.

Slobodno mogu reći jedini pravi beogradski klub. Da je prvo formiran, ne treba naglašavati. Reč je o ŽFK Kalemegdanu, klubu čije se sedište nalaži na Karaburmi, koji trenira na Zvezdari, svoja domaćinstva obavljala gde stigne. U Velikom Selu,  na Dorćolu,  tik ispod Kalemegdana gde mu je i mesto. Na kraju završili smo u dalekom Jabučkom ritu.

O kom mi ovde Beogradu govorimo?

ŽFK Kalemegdan osnovan je dana 13.08.2004. godine pred samo takmičnje u Drugoj saveznoj ligi Srbije. Nakon nekoliko godina usledio je ulazak u viši rang takmičenja, zatim i ispadanje nakon završetka sezone, ali to nas nije omelo u daljim ciljevima i usavršavanju. Sezona 2011/2012 ostavila je najjači trag ne samo na klub već i na sve one osobe koji prate ženski fudbal u Srbiji. Izvanredan niz od 22 utakmice bez poraza, obećavao je nastavak jedne dobre fudbalske priče u Beogradu. Prvi deo polusezone započeli smo sa svim porazima, da bi se kasnije taj negativan niz pretvorio u potpunu dominaciju. Ono što je specifično je činjenica da je tim činilo samo 10 devojaka. Utakmice smo umele da igramo i sa 8, 9, a nikada više od 10 fudbalerki.

kalemegdanaa

Klub je nakon dobrih rezultata obezbedio zasluženi plasman u viši stepen takmičenja i svoje učešće uzeo u sadašnjoj novoformiranoj Prvoj ligi Srbije. Jesenji deo sezone završen je na trećoj poziciji, uz samo 1 bod zaostatka za vodecom ekipom. Većina gradova, naselja ili kako god širom Srbije koji u svom okruženju imaju neku žensku ekipu, ulažu, rade, trude se, bore se radi afirmacije i popularizacije ovog “muškog sporta”. Sve pohvale za njih, apsolutna podrška i sve čestitke, ali tužno je da Beograd kao glavni grad uopšte ne ulaže bilo kakav napor, želju, a o konkretnom preuzimanju stvari u svoje ruke i da ne govorim. Nije stvar u novcu, barem sa moje tačke gledišta. Većina nije ni svesna da nas može kupiti i malim stvarima, koje će nas učiniti neizmerno srećnim. Bezbroj puta kažem: “Samo da nam je teren, sve bi lakše bilo” ! Eh, samo da je. To je izgleda mnogo!

Prisećam se, bio je kraj avgusta, po onoj vrelini jurim, tražim teren za prvu utakmicu. Mi smo domaćini, a svugde se osećaš kao gost, pa gde to ima. Prva utakmica Železnik, ostale Dorćol. Pitam se šta će biti od marta, osećaj čudan, približavaju se novine. Iznenada se osetiš mnogo glupo jer shvatiš da svima jeste samo do para. Sramne odluke, kao da sam na pijaci, spuštam cenu fudbalskog terena. Većina traži oko 20 000 din, nekolicina i preko, bezobrazluk kulminira. Zaprepašćeno reagujem, ma za šta bre tolike pare, obična njiva gde čak ni gradski prevoz ne ide direktno. Strpljenje mi otkazuje, shvatim koja je poenta. Zakleti šovinisti, uz reči ,, Žene i fudbal, pa one ne znaju ni šta je OPSAJD” Mislim se da ti ne kažem šta, zar nije OFSAJD?!? Toliko o tome i vašem dugotrajnom poznavanju fudbala.

Kalemegdan
Večita pravdanja, ko smo šta smo, odakle smo. Digne mi se kosa na glavi, kada čujem komentare “Vidi ove Beogradjanke”. Da oni znaju, kakvo je stanje. Klub gde igračice kupuju štucne, gde igračice kupuju trenerke, gde igračice plaćaju termine u sali preko zime, klub gde igračice o svom trošku idu na turnire i utakmice medjunarodnog karaktera. Klub gde igračice jedna drugu treniraju, usavršavaju. Ali klub koji ima hemiju izmedju igračica, povezanost gradjenu godinama. Tradicija, trud, rad, tolerancija, zar to i nije osnova svake dobre ekipe? Da izdići ću nas na visok nivo, jer definitivno imam argumenata za to. Ne bavimo se spekulacijma i nekim vrstama tračeva. Neki nas vole, neki nas ne podnose, koga briga uostalom.

Veliki deo igračica potiče iz kluba, tu su napravljeni prvi koraci, nije bilo jurnjave i otimanja od drugih ekipa. Jednostavno takva je politika kluba. Ne mozemo se hvaliti tudjim uspesima, ko god došao dobro nam došao. Ništa se ne obećava, jer se ništa ne može ispuniti. Svi su zvezde, traže plate, premije… Neće to dobiti, mi imamo zdrav kolektiv, nema konkurencije, nema zavisti. Postoji nerazumevanje sa Batom, mimoilaženje u stavovima, pogledima na dosta stvari, donekle je to uspešno rešivo, ali.. Ovde ću stati.

Kalemegdan i 10 fudbalerkiZdrav kolektiv isključivo na zaslugu članova. Naše želje ne mere se u novcu, već u sredstvima za rad jednog normalnog fudbalskog kluba. Raspoloživost igračicama u mnogim trenucima bila je minimalna, ali nijednog trenutka ni pomisao na eventualno povlačenje iz lige ili odustajanje od zacrtanih ciljeva. Naprotiv, taj period je bio jedan od lepših perioda u istoriji kluba. Deset igračica, nema razlike, podrška, pravi tim. Kakav je osecaj kada izadjes na teren, imaš igrača manje, i da zlo bude veće svaku utakmicu je neko bio povredjen. Pobediš. Znaš da ti niko ne može ništa iako ih ima više. Da li da govorim onda o svim onim utakmicama koje smo igrali sa 8 i 9 igrača? Apsolutna dominacija. 22 utakmice zaredom bez poraza, dve godine bez poraza na domaćem terenu. Fantastičan niz, nažalost prekinut na sasvim pogrešan način, bez četiri standardne devojke. Druga liga je osvojena. Titula je završila na pravom mestu.

U sadašnjoj Prvoj ligi, 3 kola pred kraj prvenstva izbili smo na vodeću poziciju. Da stvar bude još više ironičnija, plasmanom i visokim ambicijama se preterano ne opterećujemo. Bile prve ili poslednje, nama je suština ista. Tu smo jedna zbog druge, jednostavno to druženje i zadovoljstvo nam niko ne može uskratiti. Možda je zapravo sve to i zato  konkurencijie, klanova i ljubomore nema. Pitam se šta će biti sa nama tamo od maja-juna, kada se sve završi. Ponuda ima bezbroj, ali obično dolaze od nesigurnih ljudi koji nisu dovoljno spremni da se upuste u problematiku, zvanu ženski fudbal u Srbiji. Zajedničkog treninga uskraćene smo još od septembra meseca. Mi možemo i ovako.  U šta svaka od nas može da veruje,  kada naše želje i potrebe nikoga ne zanimaju. Imati 15 devojaka na jednom mestu, koje su dokazale da su spremne na sve zbog tog fudbala. Masi od njih to nije prioritet. Te potrebe i želje nemaju finansijsku potporu i sadržinu, iako se u većini situacija sve svodi na to. Kvalitet, volju, energiju treba prepoznati, raditi na svemu tome i usavršavati se međusobno. Ali kao što rekoh, postoje ljudi koji nisu predodređeni da se nose sa izazovima i rizikom. Kako nastaviti dalje, ostati posvećen nečemu za šta ti svi dan-noćno govore da nema leba. Šta je sa svim onim skepticima da je ljubav glavni pokretač svega ? Ah, da, zaboravih. To je nekolicina osoba koje veruju u drugu ljubav, ne u ovu prema sportu. Ali nas baš ta ljubav, ne toliko prepoznatljiva i drži u svemu ovome. Da meni je bitnije da odem sa njima na neku livadu po Beogradu ili zemlji, istrčim se, popijem po koju posle utakmice(koka kolu) nego da pripadam većini kojoj će svaki vikend biti isti. Krug sa dečkom oko Ade, večernji izlazak u ’’ Ko to tamo peva’’ ili ’’ Kod ministra’’. Dolazak kući u 5 ujutru. Vikend je nama radan. Utakmice, suđenja, putovanja. To nas ispunjava.

jelena Polic

Juče sam sudila jednu utakmicu u Železniku i vidim  na tribinama ovih mojih 5 lujki kako viču : „Bravo sudija“. Čujem njihov smeh sa tribina, dok se ja borim dole sa 30 muškaraca. Bilans: 1 penal, 1 crveni. Ihh, biće bolje sledeći put.  Iste one koje su na tim utakmicama, a i u kafani zbog mene mogle batine da dobiju. Evo i opet se spremamo za popodnevnu utakmicu. Fudbal nam je tu, čak i za praznike.

Danas smo recimo išle u Ostružnicu, samo da bi odigrale jedan termin fudbala od sat vremena. Dogovori se nižu za sutra, za sredu gde ćemo jedna drugu bodriti sa tribina, sve zavisi ko sudi. Organizujemo se mi povremeno, odemo odigramo  fudbal, a podloga je nebitna. Šljakasta igrališta, livade gde je trava do kolena. Sale gde krov prokišnjava, a parket je popucao.

Ovim tekstom ne pokušavam i ne želim da u bilo kome izazovem sažaljenje ili bilo šta tome slično. Nadam se samo da će masa ili nekolicina onih nezadovoljnih sportista shvatiti da postoje osobe kojima je drugarstvo pokretač svega. Nekome uslovi nisu od presudnog značaja. Mi nemamo ništa, a opet nam je lepo. Svađamo se mi, ne pričamo sat, dva, ali ko za to mari. Nigde nije idealno, a pogotovo ne u okruženju gde ima toliko žena. Pitam se ko će za vikend kada putujemo u Leskovac na utakmicu spremati kiflice i pitu. Iskazivale smo mi svoje kulinarske sposobnosti u prošloj polusezoni. Pred dalek put, nismo se mogle odlučiti šta nam se više jede. Sećam se malo su bile žive te pite, ali pojele smo. Trud se uvek ceni, a i isplati!

1013974_471467952938900_530178467_n

Na neki način to je okruženje šampiona. U ovakvim situacijama, gde ne znaš šta nas očekuje sutra, ipak pobeđujes, na terenu, a i van njega. Toliko drugačije, jedna je uvek gladna, druga nervozna, treća nasmejana.. Deseta neozbiljna… I uspevamo da budemo zadovoljne. Više ništa ne očekujemo, ni da će biti bolje, ni da će biti gore. Pitanje je da li od ovoga postoji veća rupa. Samo mogu reći da mi je drago što energija ne jenjava. Čak ni sa godinama…

Jelena Polić

Jelena Polić

Studiram Mašinski fakultet, treniram fudbal, igram razne futsal turnire. Takodje se bavim suđenjem fudbalskih utakmica.. Sve u svemu, fudbal mi je mnogo više od najvažnije sporedne stvari! Sportsko novinarstvo volim, ali isključivo bez ikakvih ograničavanja, ironičan stil 🙂
Jelena Polić

Latest posts by Jelena Polić (see all)

Komentari

komentar/a

Jelena Polić

Studiram Mašinski fakultet, treniram fudbal u ŽFK Kalemegdanu, igram razne futsal turnire. Takodje se bavim suđenjem fudbalskih utakmica.. Sve u svemu, fudbal mi je mnogo više od najvažnije sporedne stvari! Sportsko novinarstvo volim, ali isključivo bez ikakvih ograničavanja, ironičan stil :)

2 thoughts on “Ljubav i problemi, ŽFK Kalemegdan i 10 fudbalerki!

  • 22. априла 2014. at 07:36
    Permalink

    Zanimljiva i tužna istina o jadu, bedi i opštoj degradaciji domaćeg fudbala – kako muškog tako i ženskog.
    Kvalitet Prve ženske lige lako je proceniti kada pročitate da tim od 10 igračica (ako se to uopšte može nazvati timom) bez terena i valjanog treninga naniže niz od 22 pobede!(?)
    A šta se od takvog (ne)rada i takvog kvaliteta može očekivati na međunarodnoj sceni?!?!

    Pa, izgleda, kao u onom vicu kakva je razlika između fudbalera i nogometaša. Skoro nikakva osim što nogometaši idu na svetsko prvenstvo… 🙁

    Reply
  • 22. априла 2014. at 20:38
    Permalink

    Sa 10 igraca smo igrali Drugu ligu Sever. Mada ni sada nije bolje, ima nas kao 15 ali ne vredi… Ko zna.. Mi idemo na medjunarodne turnire ali da se druzimo i obidjemo znamenitosti tih gradova koje posecujemo 🙂

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *