Milojko Pantić iz Župe!

320288_2543022374498_1574474954_nMilojko Pantić je legendarni komentator čije se izjave već godinama prepričavaju, čovek koji fudbalskoj utakmici na malom ekranu daje posebnu draž, neumorni borac za pravdu, veliki gospodin i još veći zvezdaš! Iako sam zakleti navijač Partizana, gospodina Pantića maksimalno poštujem i cenim. Da nisam jedini, govori i primer par momaka iz mog rodnog Aleksandrovca. Sećam se jednog turnira u malom fudbalu. Bio sam klinac i divio se momcima na terenu. SAD, bubamara, ozon, EPS, i naravno „Milojko Pantić“! Ne, turnir nije bio na televiziji! Milojko ga nije komentarisao. Ali jedna ekipa već dugi niz godina nosi njegovo ime. Prvo sam ih gledao, a kada sam malo porastao zaigrao sam protiv njih. Danas na moje veliko zadovoljstvo, često igram i sa njima. Pojedine igrače poznajem već dugi niz godina (mlađa generacija): Bane Miljković, Vojkan i Vladimir Lisinac, Aca Geri Obradović, Bojan Pantić. Neke sam nedavno upoznao: Saša Vučković, Ivan Brborić, Zoran Davidović, Miroslav Toskić, Maša, Ivica Blažić, golman Badža…. Sve su to fini momci, veliki zaljubljenici u fudbal, odlični fudbaleri i veliki drugari.

Baš kao što legendarni Milojko zna da kaže: „Svi smo mi po malo selektori!“. Tako i članovi ekipe koja nosi njegovo ime. Napadač Bane se uvek pravda rečenicom: „Pa i Mesi ume da promaši!“. Defanzivac Vladimir Lisinac, nikada nije zadovoljan saradnjom sa kolegom Obradovićem. Nekad čak viče i na svog mlađeg brata Vojkana, jer ovaj nije dobro preuzeo igrača. Na Toskića se večito ljuti Blažić. Njih dvojica su nešto poput Seržinja i Gatuza u redovima Milana pre par sezona. Inspektor Vučković po opisu posla, prikuplja sve činjenice tokom igre. Zatim sa Brborićem, inače istoričarom po struci, ume da rekonstruiše gotovo svaku akciju koja nije realizovana onako kako je planirana. Fascinanta je činjenica da se na golmana gotovo nikada ne ljute. I kada je gol 100% njegov, analizira se ceo napad i traži greška ekipe. Nisam još spomenuo informatičara Zorana, možda i najvećeg zaljubljenika u ovaj tim. Odličan fudbaler i srce ekipe. Univerzalac koji je tu da zapuši sve rupe. Kada nema golmana, Zoki je tu. Kada se traži sveža krv za ekipu, popularni direktor pažljivo analizira mlade nade župskog fudbala. On priča sa njima i pažljivo ih uvodi u ekipu. Njegovi saveti se pažljivo slušaju, a mišljenje veoma ceni.

Naravno, opisao sam vam jedan termin sa njima na fudbalu. Recimo da je to jedan njihov trening. Već godinama gaje veliko rivalstvo protiv ekipe Šank linija iz Aleksandrovca. Ako se igra zvanična utakmica (turnir), na terenu se ne priča. Disciplina je na visokom nivou. Dovoljan je jedan Zokijev ili Vučkov pogled, i strasti se smiruju. Fudbal se igra dalje.

425377_3339766612606_978928244_n

Kada se igra završi bez obzira na rezulatat, ekipa se po tradiciji sa terena seli u u svoj drugi dom, eko-klub Željin. Uz par piva i po koju čašu vina, počinje analaziranje. Posle prve ture, konobarica donosi veliku prašinjavu svesku u kojoj se već godinama pišu rezultati i strelici. Igrači međusobno ocenjuju jedni druge, a beleži se i komentar utakmice. Na poslednjem fudbalu sam svima dao ocenu 8, a za komentar utakmice ostade zapisano da je posle dugo vremena, konačno neko iz protivničke ekipe rekao: „Ej, čuvajte Brbu!“. Sa novim turama kreću i nove priče: prepričavaju se doživljaji i biseri sa turnira, opisuju golovi koje su jedni drugima međusobno dali na velikom fudbalu, tradicionalno se vodi polemika oko izbora mesta na kom će postaviti svoje trofeje (do sada osvojene i buduće). Vučko predlaže svoju kancelariju u SUP-u, jer u policiju dolazi najviše ljudi. Brba se zalaže za Zavičajni muzej u Aleksandrovcu… Iako je većina za prostorije Zoranovog sevisa računara, dogovor već godinama ne pada. Ipak posle prvog internacionalnog trofeja koji su jesenas osvojili na turniru u Bratislavi, na poslednjem terminu se svi u glas složiše da je došlo vreme da se konačno dogovore. Kad sledeći put sa njima odem na fudbal, možda ću i videti tu famoznu vitrinu sa trofejima.

Da! Umalo da zaboravim ono najvažnije, a to su dobra volja i humanost. Nekoliko godina unazad, ekipa Milojko Pantić uz pomoć svojih drugara i sugrađanja u sportskoj hali u Aleksandrovcu organizuje humanitarne utakmice između navijača Partizana i Crvene zvezde – Grobari Aleksandrovac i Delije Župa. To je spektakal u režiji navijača naših najpopularnijih klubova. Sav prihod od ulaznica kao i donacije specijalnih gostiju, privrednika i opštinskog rukovodstva, idu u istu kasu – na račun za pomoć sugrađana. Pre dve godine gost akcije je bila i ekipa EXploziva. Šta su zabeležile njihove kamere, možete pogledati na video materjalu na kraju ovog članka.

Osim dobrog vina i Marakane (gradsko igralište) Aleksandrovac eto, ima i Milojka Pantića, futsalsku ekipu ljubitelja komentatorovog lika i dela. Ova priča je jasan pokazatelj koliko Župljani vole fudbal. Na turnirima preko leta bude i po 30-tak ekipa, pa to potraje i po sedam večeri pod reflektorima (dok se ne stigne do finala i proglašenja najboljeg). Tako je u svakom selu. Naravno da nisu svih 30 ekipa istog kvaliteta, ali nije ni Milojko Pantić jedina kvalitetna ekipa. Jedno je ipak sigurno – Aleksandrovcu treba jedan klub malog fudbala! Tribine prelepe sposrtske hale pune se samo tokom humanitarnih akcija i za vreme novogodišnjeg turnira. Uz majstorije župskih majstora petoparca, siguran sam da bile bi pune češće! Kvalitetni igrači su tu, dobra infrastruktura je tu… Čeka se samo neko da kaže „Idemo!“, i eto za dve godine Župe u Prvoj ligi Srbije!

Nenad Pavlović
Prati me na:

Nenad Pavlović

Autor i menadžer at Kafanski selektor
Rođen u Kruševcu, odrastao u okolini Aleksandrovca. U Beogradu završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Na Univerzitetu Komenskog u Bratislavi (Slovačka) završio master studije menadžmenta informacionih sistema. Pored studija, dugo godina igrao futsal i fudbal, kako u Beogradu, tako i u Bratislavi. Po struci informatičar, u životu veliki zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo. Inače jedan od osnivača sajta.
Nenad Pavlović
Prati me na:

Komentari

komentar/a

Nenad Pavlović

Rođen sam u Kruševcu. Inače sam iz okoline Aleksandrovca, u kom sam pohađao osnovnu školu. U Beogradu sam završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Magistrirao sam Menadžment informacionih sistema na Univerzitetu Komenski u Bratislavi (Slovačka). Dugo godina sam aktivno igrao fudbal i futsal, i posedujem UEFA C licencu za trenera. Iako sam po struci informatičar, veliki sam zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *