Naša Jeca kao Čika Dača…

Davne 1877. godine 24. oktobra u Lapovu rodio se jedan veliki gospodin. Da njega nije bilo, život onih koji gaje neizmerne simpatije prema „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“ sigurno bi bio totalno drugačiji. Malo je reći da je upravo on jedan od najzaslužnijih za sami početak fudbala u Srbiji. Kao mladić otišao je na školovanje u Nemačku. Kao inženjer sa loptom u ruci, vratio se u Srbiju i u Kragujevcu izazvao pravo čudo. Iako je tada imao svega dvadesetak godina na osnivačkoj skupštini Šumadije dobio je jedan jako zanimljiv nadimak. Njegovo ime je Danilo Stojanović, a svim pravim zaljubljenicima u fudbal on je poznatiji kao Čika Dača! Za sve one koji ne znaju, ovaj gospodin je čovek po kome stadion u Kragujevcu „Čika Dača“ nosi to ime. Kao što smo već rekli on je doneo prvu fudbalsku loptu u Šumadiju 1903. godine. Iste godine, preciznije 14. septembra, osnovao je u Kragujevcu najstariji fudbalski klub u Srbiji, Šumadiju. Nešto kasnije odlazi u Beograd, u kom 1911, postaje jedan od osnivača slavnog BSK-a, iz kojeg se razvio današnji OFK Beograd.

Ne tako davne 1991. godine 29. novembra u Beogradu se rodila jedna jako zanimljiva gospodica. Da nje nije bilo život mnogih lepih devojaka koje gaje neizmerne simpatije prema “najvažnijoj sporednoj stvari na svetu” sigurno bi bio totalno drugačiji. Malo je reci da je upravo ona jedna od najzaslužnijih za osnivanje dva ženska fudbalska kluba. Za promociju ženskog fudbala i žena u sportu uopšte. Za odbranu i zaštitu mnogih fudbalerki, njihovih prava, časti fudbala i pravde u istom. Titulu inženjerke na Mašinskom fakultetu u Beogradu još uvek nije dobila, ali loptu i kartone ne ispušta iz ruku.

Posle raznih funkcija (od levog beka, preko promoterke, do “mame” pojedinih fudbalerki ) u ŽFK Kalemegdanu, osnivanja i postavljanja na noge ŽFK Obilić sa Vračara, naša draga i voljena koleginica je rešila da osnuje još jedan klub. Prošle godine, baš na njen rodendan svetlost dana ugledao je i ŽFK RAD. U nastavku priče, na drugoj strani virtuelnog kafanskog stola odlična fudbalerka, veliki borac i fudbalski sudija Jelena Jeca Polić.

10344809_924046730963501_1977474906417266025_n

Jelena, reci nam kada je i kako ustvari sve počelo?

-Ako se u obzir uzme odnos godina i početka jedne jako zanimljive i uzbudljive fudbalske karijere, moglo bi se reći da je sve počelo sasvim slučajno i relativno kasno. Bila je to završna godina srednje škole, kada me je na terenu Četvrte gimnazije zapazio gospodin Bata Dobrijević i pozvao na trening. Ispostavilo se da je to bio prvi poziv, a ŽFK Kalemegdan matični klub.

Bila je to ljubav na prvi pogled ili pak možda izazov?

-Kad malo razmislim, moram priznati da je fudbal, možda i moja najveća ljubav. Sećam se tog prvog treninga na koji sam otišla sa setsrom bliznakinjom. Iako je ona tada povredila zglob, cela ta priča oko fudbala nam je delovala jako zanimljivo. Društvo je bilo fenomenalno i akcenat je u principu pre svega bio na druženju. Tako da slobodno mogu da kažem, ljubav i druženje, više nego izazov.

ŽFK Kalemegdan te svakako asocira na prve fudbalske korake, prelepa drugarstva i lepe rezultate, ali sastvani deo tog perioda bili su jako teški uslovi za rad, pa čak i manjak saigračica?

-U Kalemegdanu sam provela nepunih 5 godina. Bilo je tu prelepih stvari koje sigurna sam neću doživeti niti u jednom drugom klubu. Teren za trening nam je bukvalno bio misaona imenica. Veliko Selo, Trudbenik 3, Jabučki rit… Voljene “kaljuge” koje smo jedva uspevali da obezbedimo za domaćinstva. Teške povrede saigračica, i razne druge prepreke su nas million puta naterale da na teren od samog počekta utakmice izađemo sa 10 fudbalerki. Ipak, drugarstvo, međusobno poštovanje atmosfera i ljubav prema fudbalu su nam bili ogromna motivacija da idemo napred. Činjenica da smo 80% utakmica odigrale sa igračem ili dva manje, nije bila dovoljno ubedljiva da nas natera da iste izgubimo. I sa 9 i sa 11 fudbalerki bile smo “EKIPA” koja pobeđuje!

11081040_924046740963500_655930592798556584_n

Nije strano da se fudbaler, odnosno fudbalerka po završetku igračke opredeli za karijeru funkcionera. Ti si reklo bi se još Kalemegdanu, na samom početku igračke uplovila i u funkcionerske vode?

-Zanimljiv zaključak, ali ne bih se složila sa Vama. Jednostavno takva osoba. Kada nešto radim ja sam tome maksimalno posvećena. Trudim se da uvek pobedim, ne volim da gubim. Upravo tako je krenula i ta kako je Vi krstiste “funkcionerska” karijera. Naime vremenom sam se u Kalemegdanu malo više aktivirala na polju promocije kluba. Bila sam zadužena za organizaciju turnira, kako u zemlji tako i u regionu. .Priznajem da mi se taj posao jako dopao, i da sam kroz njega upoznala puno zanimljivih ljudi i stekla dobre prijatelje.

Sve što je lepo ima svoj kraj. Bajka sa Kalemegdanom se ipak tužno završila?

-Početkom 2013 godine. Izbio je mali sukob između par fudbalerki i Bate koji se kasnije proširio na ceo klub. Nije bilo uslova za treniranje, pa smo tako i prestale da idemo na treninge. Igrale smo samo utakmice bez treninga ali smo ipak pobeđivale. Usledile su povrede nekoliko ključnih saigračica ali i još veće nerazumevanje prema našoj želji da imamo makar kvalitetne treninge. Rezultat svega bilo je stavljanje tačke na priču po imenu ŽFK Kalemegdan.

10429358_924047010963473_5697137437873975823_n

Završila se ta godina sa baksuznim brojem 13 u sebi. Broj 14 u sledećoj je jako puno obećavao, delovalo je da će upravo 2014 godina biti ona iz snova. Uvod ovog intervjua pominje čuvenog Čika Daču, osnivanje klubova i borbu za fudbal. Poput njega, ti si prošle godine postala osnivač jednog kluba?

-U proleće prošle godine nas nekoliko devojaka iz Kalemegdana smo bukvalno lutale fudbalskom mapom Beograda. Odigrale smo par humanitirnih turnira pod imenom FK Rad, i mislile da će Banjica postati naš novi dom. Ipak tadašnja dešavanja u klubu i grčevita borba za opstanak muškog tima u Super ligi Srbije dovele su do toga da se odluka o formiranju ženskog tima prolongira. Banjica mi je bila kao druga kuća godinu dana unazad. Znala sam da ću se tamo vratiti kad tad. Na Banovom brdu se tih dana igrao memorijal Miljan Miljanić, odnosno Lukoil kup na kojima sam i ja radila. Tadašnji direktor Čukaričkog Goran Stanojević Levis je čvrsto bio rešen da mi pomogne. Odveo me je na Vračar kod gospodina Ljubinka Jevtića, direktora FK Obilić. Usledio je početak kao iz snova. Osnovali smo ŽFK Obilić, saigračice su pošle za mnom i sve je bilo baš kako smo očekivali. Tvoje bajke nekako uvek imaju tužan kraj? Opet kažem, početak kao iz snova. Dobile smo garnituru opreme u boji koju smo i tražile. Usledila je promocija. Novine, televizija, internet portali… Ulivali su nam sigurnost da je ovo početak jedne zdrave priče. Imali smo odlične uslove za trening, kvalitetan tim. U Obiliću sam bila ne samo kapiten. Radila sam i ono što treba da radi nepostojeća uprava, odnosno direktor. Nisu znali neke stvari vezane za papirologiju kada je ženski fudbal u pitanju, pa mi je bilo nametnuto da to završim ja.

Prvi problem su nastali oko dovodjenja trenera. Odličnog stručnjaka Branislava Baneta Ivanovića ste dobile možda malo kasno, samo nedelju dana pred početak takmičenja?

-Da da dovođenje trenera 7 dana pred prvu utakmicu neke od nas je poprilično zabrinjavalo. Ipak iako je par devojaka iz ekipe na Vračaru prvi put u svom životu zaigralo fudbal, Bane je uradio sjajan posao. Imali smo pet pobeda iz isto toliko utakmica i poziciju broj 2 na polusezoni zbog lošije gol razlike, uz isti broj bodova sa prvoplasiranim. Stadion na Vračaru je prošle jeseni jednostavno oživeo, ali upravi kluba to nije bilo dovoljno. Konstantan pritisak, prebacivanje da sam u klub dovela invalide i samo tri kvalitetne igračice dovodile su me do psihicke nestabilnosti. Dva meseca sam bila bez slobodnog dana. Treninge smo imali 6 puta nedeljno, a pošto sam sudija, sedmog dana sam morala da sudim. Kasnije se to reflektovalo na moje zdravstveno stanje koje se znatno pogoršalo. Svakodnevni sastanci koji su nam trajali po dva sata.

11084465_924047477630093_783608278_n

Obzirom na to da si po vokaciji levi bek, tvoja priča iz Obilića neodoljivo podseća na slučaj “Džonija i Gazde”. Nije dokazano da se iza anonimnih pisama krije Mijailović, ali se tako propoveda. Igrao  je u Zvezdi bez dinara, bio jedan od najboljih igrača, kapiten i vođa tima. Na kraju… 

-Koliko ja znam nije dokazano da se iza anonimnih pisama Zvezdanu Terziću krije moj kolega Nikola MIjailović, ali po sadržaju “Džonijevih” pisama mogu da kažem da sam se našla u Džonijevoj koži. Bilo je suludih obećanja da će se čak pet naših igračica “ubaciti” u reprezentaciju. Da ćemo od sledeće sezone ako uđemo u viši rang imati plate iako nam je tadašnja premija za pobedu ponekad bila flaša viskija i po jedan sendvič. Pričalo se o Ligi šampiona… Najtužnije je bilo to što su većini bivših saigračica ova obećanja bila realna. Neke od njih su se dodatno stavile u službu kluba. Počeli su da nas proveravaju. Gde smo bili veče pre treninga, šta smo radili…IZBAČEN TRENER, IZBAČENO VIŠE OD PET DEVOJAKA NA KRAJU I JA… ŠTA VAM TO GOVORI?

Ako je Džoni zaista Nikola Mijailović, vi se ipak razlikujete. On je i dalje u Zvezdi, bori se protiv vetrenjača. Ti si ipak rešila da digneš sidro i odeš?

– Trpela sam ogroman pritisak. Nisam od juče i vrlo dobro znam šta se radi u ovom sportu. Čast izuzecima, ali vrlo dobro znamo da i u ženskom fudbalu ima dosta prljavog veša i opranih para. Uložila sam sebe 100% a za uzvrat sam dobila pritisak i bila osuđivana. Mislila sam da bar imam podršku ljudi kojima sam pomogla kada im je bilo najteže, ali ispostavilo se drugčije. Za dobro svojih saigračica sam poturala,svoja ledja. Lagala sam za njih, a upravo me je većina njih vrlo jeftino prodala. Kružile su priče o nekim odnosnima i šemama u klubu između igračica i tadašnjeg direktora, a sadašnjeg trenera kluba, ali mene to nije zanimalo.Usledila su I priznanja na tu temu.. Kap koja je prelila čašu bio je otkaz trenera koji nas je odlično vodio u prvom delu sezone. Procenila sam da mi trener ne može biti baš bilo ko. Nisam više mogla da podnesem licemerje i dvoličnost, kako u svlačionici, tako i u upravi kluba. Vratila sam kapitensku traku, izašla na teren i bojkotovala novog “trenera”, i njegov nazovi “trening“.

11046291_924047034296804_2745221699801678555_o

Kraj karijere u Obiliću doneo je približavanje legendarnom Čika Dači. Osnovala si još jedan klub. Za par dana na Banjici će sa treninzima krenuti i ŽFK RAD ?

-Na formiranju ŽFK RAD-a se radilo više od godinu dana. Zahvalnost za veliku podršku i ulaganje ličnih napora dugujem gospodinu Željku Mijoviću, koji je uz mene jedan od osnivača kluba. Pored njega zahvaljujem se i gospodinu Zoranu Petroviću, čoveku koji možda ima i najviše iskustva kada je u pitanju rad u ženskom fudbalu u Srbiji i regionu. Mala simbolika je to da je klub zvanično osnovan na moj 23 rođendan (29.11.2014)

 U toku je selektiranje prvog tima?

-Sa treninzima krećemo početkom aprila. Za tri dana javilo mi se 30 devojaka koje mi pomažu na svaki mogući način. Za razliku od Obilića ovde će akcenat biti na školi. Obrazovanje je prioritet, jer ne želim da od devojaka napravim “propalice” koje će samo igrati fudbal. Škola pa sve ostalo. Shvatite da je ovo amaterizam I da se ne može raditi kao sa vrhunskim sportistima. Zato ćemo treninge imati tri puta nedeljno. Mislim da je to sasvim dovoljno i da će devojke imati vremena i za život I kao što rekoh školu pre svega. Nadam se da nam ni rezultati neće izostati.

Biće da je RAD treća sreća? Ambicije , očekivanja?

-Više od bilo čega želim da ovo priča uspe. Noću ne mogu da spavam, razmišljam o tome, da sve protekne kako treba. I ja se nadam da će ovo biti treća sreća, vreme je da me krene. Imam snage da se borim i boriću se još. Neću dozvoliti da me iko spreči da uspem u onome što najviše volim, a to je fudbal.

Prijala ti je selidba sa Vračara na Banjicu?

Untitled

-Naravno da jeste, Banjica je moj kraj, a RAD moja druga kuća. Moram priznati da je velika razlika biti okružen pravom gospodom, ljudima od fudbala. Ovde sam okružena onima koji gaje emociju prema ovom sportu, a ne onima koji u fudbalu vide samo i isključivo materijalnu korist. Malo ih je i to znam. Ali bitno je da se nađu.

Nema sumnje da ćeš neumorno špartati kraj leve aut linije stadiona na Banjici. Zaslužuješ uspešan nastavak igračke karijere, ali na Banjci je tvoja karijera “funkcionera” dobila jednu novu dimenziju. Postala si potpredsednica ŽFK RAD. Obzirom da već imaš ogromno iskustvo u fudbalu, te da si buduća mlada inženjerka Mašinskog fakulteta i student Akademije fudbala, reci nam može li fudbalska Srbija u tebi dobiti uspešnu funkcionerku jednog dana? Potpredsednica slavnog Milana je recimo Barbora Berluskoni. Na čelu Rome je Rozela Sensi… Mogu li Zvezda, Partizan,RAD jednog dana da računaju na tebe?

-Naravno, ambicije postoje. Iskreno da Vam kažem kada vidim ko nam vodi fudbal i superligaške klubove, sigurna sam da bih bila uspešnija. Nažalost prednost opet imaju oni od 45+ koji žive od stare slave. Fudbal treba unaprediti a oni ga mnogo unazađuju.

Na kraju možda poruka za sve mlade devojčice koje žele da se posvete fudbalu?

-Fudbal je prelep sport. Treba ga igrati i voleti. U fudbalu nažalost ima dosta mračnih ljudi, lažnih prijatelja i obećanja. Treba se čuvati, ali se ne treba štedeti. Vremenom padnu maske, pokaže se kakav je ko i na koga zaista možes da računaš. U dosadašnjoj karijeri i problemima koji su me pratili izvukla sam jednu veliku pouku. Ni na koga se ne treba oslanjati. U životu možda ne, ali u fudbalu same sebi morate biti najveća podrška. Tako ćete opstati, tako vas neće boleti.

Imam još mnogo toga da kažem, a detaljnije na čitavu ovu temu ćemo u nekom od mojih narednih tekstova. Verujte materijala ima čak i za pravne službe. Treba rešiti mobing nad ženama u sportu. Samo je šteta što malo nas sme da progovori. Ostale se plaše. Meni su stizale pretnje da će me uništiti, da nikada više neću biti u fudbalu. Da skratim jezik. Naprotiv moj jezik se tako produžio. Njima na čast i obraz ako im je životni cilj da unište devojku od 23 godine koja im je bukvalno  obezbedila posao i kvalitetan tim, dobre rezultate. Znaju da sami ne bi to uspeli, zato mnogima i bode oči ime Jelena Polić.

Nenad Pavlović
Prati me na:

Nenad Pavlović

Autor i menadžer at Kafanski selektor
Rođen u Kruševcu, odrastao u okolini Aleksandrovca. U Beogradu završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Na Univerzitetu Komenskog u Bratislavi (Slovačka) završio master studije menadžmenta informacionih sistema. Pored studija, dugo godina igrao futsal i fudbal, kako u Beogradu, tako i u Bratislavi. Po struci informatičar, u životu veliki zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo. Inače jedan od osnivača sajta.
Nenad Pavlović
Prati me na:

Komentari

komentar/a

Nenad Pavlović

Rođen sam u Kruševcu. Inače sam iz okoline Aleksandrovca, u kom sam pohađao osnovnu školu. U Beogradu sam završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Magistrirao sam Menadžment informacionih sistema na Univerzitetu Komenski u Bratislavi (Slovačka). Dugo godina sam aktivno igrao fudbal i futsal, i posedujem UEFA C licencu za trenera. Iako sam po struci informatičar, veliki sam zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *