Pune tribine nekih navijača…

Pune tribine nekih navijača…

Pune tribinePre tačno 66 godina, na stadionu Partizana u Beogradu 5. januara 1947. godine, odigran je prvi večiti derbi. Tog hladnog januarskog dana, temperatura na skali gospodina Celzijusa  spustila se do neverovatnih minus 19 stepeni. To što  je sneg  neprestano padao nije sprečilo izabranike Ilješa Špica (trener Partizana) i Svetislava Glišovića (trener Crvene zvezde) odnosno tadašnje vedete  Rajka Mitića i Stjepana Bobeka da istrče na teren i zagreju veliki broj okupljenih ljubitelja fudbala i pristalica oba tima. Sedam golova i totalna ofanziva Bobeka i družine u posednjih 10 minuta utakmice, doveli su atmosferu na stadionu Partizana, tadašnji Centralni dom Jugoslovenske Armije, do tačke ključanja. Na kraju pobeda zvezde od 4:3. Navijači su aplaudirali igračima oba tima i mirno se razišli svojim kućama.

Pre nedelju dana nije bilo snega. Nije bilo minusa na crti gospodina Celzijusa, ali navijačima na 145. večitom derbiju ipak je bilo hladno. Igra, pre svega Partizanova, uz ništa bolju Crvene zvezde zaledila je srca svih pravih ljubitelja najvažnije sporedne stvari na svetu. Ipak, Delije su imale malo više sreće, pa ih je ugrejao hrabar potez Miloša Ninkovića i neshvatljiva reakcija iskusnog Milana Obradovića. Na drugoj strani Grobari su dugo čekali  da ih Jojić i družina zagreju. Vreme je prolazilo, a strpljenje ih je napuštalo. Ubzo po početku drugog poluvremena rešili su da se zagreju. Ideja orginalna, verovatno i jedinstvena u svetu. To što su rešili da zapale vatru na svojoj tribini i ne treba da nas čudi. Ovo je zemlja Srbija. Ipak, paljenje nekoliko hiljada sopstvenih zastava predstavlja jedinstven slučaj u svetu. Ako malo pročešljamo istoriju, videćemo da nema ratnika ili vođe koji je spalio zastavu svoje zemlje ili grupe za koju se borio. Kako ratnici tako i navijači. Ipak, nekome na južnoj tribini to nije smetalo. Vatra je planula, a koliko je bila velika i jaka  svedoči i činjenica da su  neki navijači spas od toplote potražili pod hladnim tušem spretnih i dobro opremljenih vatrogasaca, koji su tako sigurno sprečili par toplotnih udara na južnoj tribini.

Ružna slika koja je za tili čas obišla ceo svet, podigla je puno prašine. MUP i Vlada Republike Srbije najavili su oštru borbu protiv huligana i izgrednika na sportkim priredbama  i manifestacijama. Oglasila se i  Zajednica fudbalskih klubova Jelen super lige. Stadioni večitih su suspednovani do daljnjeg, a najavljuju se i kazne za buduće propuste. Najavljuje se oduzimanje  bodova. Smatra se da bi to moglo da probudi savest kod navijača i nateralo ih da razmišljaju os vojim postupcima.

Ko su navijači, šta su huligani?

„ Kada kažemo navijač, onda mislimo na pripadnike fudbalske ili neke druge publike koji jasno svojim ponašanjem, svojim odevanjem, nošenjem šalova, zastava i drugih navijačkih obeležja pokazuju svoju navijačku pripadnost, navijači se razlikuju od obične publike upravo po toj ekspresiji ”  prof. Dr Dražen Lalić.

Postoje oni pravi navijači, tzv. stara garda, kod kojih postoji neki viteški kodeks – oni će navijati i obračunati se sa protivničkim navijačima, ali neće učiniti ništa onom drugom da on izgubi život.

Sa druge strane postoje devijantni navijači, koji su mahom mladi ljudi jedva punoletni, koji ne prezaju ni od čega. Oni su sami po sebi devijantni i uradili bi to bilo gde, ali njima najprivlačnije je na stadionu, jer to nosi posebnu energiju i značaj sa sobom, a pritom su i zaštićeni i prikriveni masom.

Tu se javlja ta kardinalna razlika izmedju pravih navijača, kojih je ostalo veoma malo i huligana. Kad je reč o ekstremnom navijaču, nasilje nema veze s događajem na terenu, već je ono usmereno ka policiji ili protivničkim navijačima. Postoji niz snimaka datih fudbalskih golova, dok publika tj. navijači uopšte ni ne gledaju na teren.

Istraživanja su pokazala da se lik „srpskog navijača – ratnika“ gradi po modelu lika srpskog ratnika iz devedesetih godina prošlog veka. To obuhvata pre svega nacionalizam, religioznost, doživljaj policije, odnosno vlasti kao neprijatelja i mržnju prema navijačima drugog kluba.

Dve trećine građana Srbije su zainteresovani za sport i navijaju za neki klub. Šta to neke od njih tera na nasilje i vandalizam?

Nasilje je kod nas široko rasprostranjeno – u svim sferama društvenog života. U razmatranju geneze domaćeg nasilja ne mogu se zaobići posledice skorašnjih ratova i tadašnjeg opšteg sunovrata, posledice izolacije od sveta i bombardovanja od strane tog sveta. Kada se ovome dodaju „uobičajene“ posledice dugog ulaženja u kapitalizam, kao što su nemaština, nezaposlenost, opšte nezadovoljstvo i anomija društva, onda nije čudo što je nasilje postalo naša svakodnevica.

Mladima koji odrastaju u takvoj atmosferi, uključujući i neku vrstu izolacije jer nemaju mnogo mogućnosti da putuju po svetu, nasilje postaje neka vrsta subkulturnog simbola, ventila za pražnjenje frustracija i mehanizam kojim teže, da nasuprot zvaničnom, uspostave svoj princip pravde i sistem vrednosti. Vlasti, ne samo da su nemoćne da spreče vandalizam, već su i odgovorne za stvaranje ovakvog ambijenta. Čak bi se moglo reći da ispadi huligana u izvesnoj meri odgovaraju vlastima, jer se time skreće pažnja sa drugih problema.

Kako to sve sprečiti?

Naš narod lepo kaže: ” Bolje sprečiti nego lečiti”. Huligane je  svakako teško lečiti, ali sigurno nije teško preduzeti neke mere i pokušati sprečavanje pojave novih, ako tako mogu da kažem mladih huligana. Puno toga zavisi od takozvanog kućnog vaspitanja. Treba obratiti pažnju šta se dešava u školi. Tu su potom mediji i televizija. Novine zbog tiraža, televizija zbog gledanosti na neki način promovišu huliganizam. Ne znam kako je bilo kada su starije generacije bile u srednjoj školi. Ja pripadam mlađoj gardi, i vrlo dobro znam kako  jedan članak o nekom huliganu utiče na svest jednog srednjoškolca. Beogradskog pogotovo.

Što se tiče pirotehnike, stvar je prosto neverovatna. Pitam se da li redari i policija na ulazu ne žele da koriste oči i ruke ili jednostavno ne smeju. Zaprepašćujuće deluje činjenica da se na utakmice bez problema unose čitavi kamioni pirotehničkih sredstava. Da li bi zakon koji bi propisivao njihovu kupovinu uz recimo ličnu kartu i evidenciju kupaca nekome predstavljao problem?

Pravosuđe je posebna priča. Neverovatno deluje činjenica da se protiv nekih ljudi (navijača) procesi vode sve do njihovog zastarevanja, a da na drugoj strani imamo obične ljude koji su osuđeni i pre samog početka suđenja. A neki su čak nedodirljivi čak i za pokušaj hapšenja. Ako mlad i nezreo čovek vidi da njegovi idoli sa televizije odnosno novina prave razne prekršaje a zbog toga ne snose nikakve posledice, sumnjam da će ih bilo šta sprečiti da krenu istim putem. Veliko je pitanje da li ovakvo stanje ustvari nekome i odgovara.

Mišeljenja sam da oduzimanje bodova klubovima nikako neće doneti boljitak. Naprotiv, možda će još više iritirati pojedine navijače, koji svoje klubove bodre na jedan lep i ispravan način. Poznato je da smo mi Srbi narod koji svima tera inat, pa čak i sami sebi. Uz malo inata i sasvim malo reda i rada, problem huligana bi se vrlo lako mogao rešiti. Ipak ostaje pitanje da li to baš svi mi i želimo.

 

Nenad Pavlović
Prati me na:

Nenad Pavlović

Autor i menadžer at Kafanski selektor
Rođen u Kruševcu, odrastao u okolini Aleksandrovca. U Beogradu završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Na Univerzitetu Komenskog u Bratislavi (Slovačka) završio master studije menadžmenta informacionih sistema. Pored studija, dugo godina igrao futsal i fudbal, kako u Beogradu, tako i u Bratislavi. Po struci informatičar, u životu veliki zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo. Inače jedan od osnivača sajta.
Nenad Pavlović
Prati me na:

Komentari

komentar/a

Nenad Pavlović

Rođen sam u Kruševcu. Inače sam iz okoline Aleksandrovca, u kom sam pohađao osnovnu školu. U Beogradu sam završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Magistrirao sam Menadžment informacionih sistema na Univerzitetu Komenski u Bratislavi (Slovačka). Dugo godina sam aktivno igrao fudbal i futsal, i posedujem UEFA C licencu za trenera. Iako sam po struci informatičar, veliki sam zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *