Zdravko Mamić, od juga Srbije do miliona!

Mamic-Markovicev-i-Bilicev-odlazak-nakon-Eura-je-neminovan_ca_largePriča počinje davne 1982., godine. Tada 23-godišnji Zdravko Mamić radio je kao trgovački putnik jedne firme iz Vranja. Živeo je u najistočnijem delu Zagreba (Sesvete), gde se doselio iz Bjelovara. Sa njim su u Zagreb došla i njegova dva brata, Stojan – Ante i Zoran Mamić.  Sva trojica su igrali fudbal. Stojan Ante je nastupao čak i u šampionskoj generaciji Hajduka iz 79. Daleko mlađi Zoran, u to vreme, bio je tek na početku svoje fudbalske karijere. Zdravko ipak u sebi nije prepoznao fudbalera, te je odlučio da batali igranje fudbala. Ipak ljubav prema fudbalu i Dinamu u kom je nekada i trenirao su ga naterale da ne propusti  niti jednu utakmicu Modrih. Tribine maksimirskog stadiona bile su njegov poligon.  Kada ga Bad Blue Boysi uzmu na zub, Mamić često ume da kaže da ne razume zašto to rade jer je i on ponikao upravo iz njihovih redova, što je ustvari i istina. Ruku na srce, organizovani navijači Dinama, kakve danas poznajemo, nisu ni postojali. Zdravko je upravo to pokušavao da napravi. Slobodno ga možemo nazvati moderatorom tadašnje zagrebačke publike. Izrađivao je transparente, okupljao plave «drukere» i putovao s Dinamom na gostovanja.

Kada je i kako Mamić počeo u Dinamu?

Tog 11. oktombra  1980. godine na klupu Dinama prvi put je seo legendarni Miroslav Blažević. Na tribini je naravno bio Zdravko Mamić. Bila je to izuzetna prilika za njega! Ubrzo se sprijateljio s Ćirom i uspeo da „ozvaniči“ njihovu vezu! Oženio se i Blaževića pozvao  za kuma. Ćiro je 1982. godine sa Dinamom postao prvak Jugoslavije. Zagreb je na ovo čekao pune 24 godine, pa je ovaj uspeh Blaževića pretvorio u nacionalnog junaka. Dinamo je tada smatran nacionalističkim klubom, pa su politički uticaji ubrzali  odlazak Miroslava Blaževića. Već sledeće 1983. godine, nakon osvojenog kupa Jugoslavije, mentor i kum Zdravka Mamića otišao je u Cirih i seo na klupu Grashopersa. Ćiro 1984. osvaja prvenstvo Švajcarske, a povremeni gost u Švajcarskoj je upravo Mamić. Dve godine kasnije Blažević se vraća na klupu Dinama. Rezultati mu ipak nisu bili na zavidnom nivou. Ostaće zapisano da je tada iz kluba bukvalno oterao Roberta Prosinečkog. Da li popularni Ćiro u „Žutom“ zaista nije prepoznao tako velikog fudbalera (prešao u Zvezdu sa kojom je bio prvak sveta i kasnije igrao u Real Madridu i Barseloni ), ili je nešto drugo bilo po sredi, ostaće večna misterija.

Zdravko Mamić

Slična sudbina iste godine zamalo zadesila još jednu legendu Maksimira. Marku Mlinariću isticao je ugovor, a tadašnje rukovodstvo kluba nije moglo naći financijska sredstva za produženje istog. Bio je to penal u 90. minutu. Loptu je uzeo naravno Zdravko Mamić. Čovek koji je celo vreme tu negde oko kluba, u društvu svoga kuma. U Zagrebu je te godine organizovao sakupljanje novca za novi ugovor Mlinarića. U restoranu „Okrugljak“, šerif sa Maksimira je sakupio u to vreme neverovatnih  100.000 DEM-a. Bilo je to dovoljno za ostanak legende kluba ali i za prvi pogodak i vođstvo Zdravka Mamića! Bio je to njegov prvi veći podvig kojim je uspeo da dokaže neverovatnu sposobnost i snalažljivost. Konstantna uključenost u aktivnosti kluba u poslednjih devet godina, bez neke konkretne funkicje u Dinamu, dozlogrdila je mladom i ambicioznom poduzetniku. Problem mu je pravi i porodični posao. Mamići su tih godina nabavljali i  flaše za sirće „Kisko“. Ovaj biznis Zdravku nikako nije dozvoljavao da konkuriše bogatijim „poduzetnicima“ u upravi Dinama.

Rat je nekom majka a nekom maćeha…

U turbulentnom razdoblju raspada bivše države 90/91 osim krvavog rata, podalje od fronta. Dok veći deo naivnog i posvađanog naroda ratovao, „pametnija“ manjina upušta se u unosno preuzimanje državnih firmi. Deo te „pametnije“ manjine navodno je bio i Zdravko Mamić. Vatreni navijač Dinama postao je vlasnik kompanije „Česma“ iz rodnog Bjelovara. Hrvatskom kruže priče da to nisu bila čista posla, ali to je stvar koja nas u celoj priči najmanje interesuje.

Zdravko Mamić

U tom periodu klub sa Maksimira je doživeo i prvu promenu imena. Umesto Dinama na fudbalskoj mapi Hrvatske pojavio se HAŠK Građanski. Nakon jedne sednice izvršnog odbora kluba, Zdravko Mamić je prvi put javnosti prezentovao svoju temperamentnu narav. Nasrnuo je na tadašnjeg predsednika Josipa Šoića koji je bežeći  preskakao ogradu Maksimirskog stadiona. Povod za napad je neispunjenje obećanja i mesto sportskog direktora kluba. U Hrvatsku se iz Francuske vratio i Miroslav Blažević; odmah se priključuje HDZ-u i postaje bliski prijatelj predsednika Tuđmana, a urgiranjem Zdravka Mamića imenuje direktorom kluba.  Iste godine “ Modri“ osvajaju i svoj prvi naslov prvaka u samostalnoj Hrvatskoj.

Kraj rata…

Kako su se ratna zbivanja smirivala, tako je veliki poklonik fudbala Franjo Tuđman sve veću pažnju posvećivao svojoj najdražoj razonodi. Ćiro po treći put odlazi iz kluba i postaje selektor Hrvatske nogometne reprezentacije. Tuđman ponovno menja ime kluba. Ovoga puta klub je nazvan Croatia. Antipatije Tuđmana prema Mamiću pretvorile su se u jasan prezir kada je nakon susreta Croacije i Zagreba  u jednoj svađi Mamić udario igrača Zagreba, Niku Čeku. Celom događaju svedočio je i sam Tuđman koji nakon toga izjavljuje da Mamića više ne želi videti ni blizu kluba iz Maksimirske 128. Tako je Zdravko bio prisiljen da od 1995. tumara po fudbalskim provincijama poput Siska i Osijeka.

Dinamo Zagreb

Jedini protivnici Tuđmanove Croatie bili su BBB-i koji se nikako nisu mirili sa činjenicom da se njihov klub ne zove Dinamo. Bio je to sumnjiv penal na ivici šesnaesterca – ali se poklonu u zube ne gleda. Bila je to prilika da Mamić ponovo povede. Povezao se s medijski najeksponiranijim predvodnikom BBB-a, Goranom Kovačem Mackom. I dok su navijači vodili svoju bitku, Mamić se u pozadini cele stvari preko Macka borio za svoje interese. Smrt Franje Tuđmana 1999. označila je kraj vrlo uspešne ere, što se tiče rezultata. Klub je čak dva puta nastupio u prestižnoj Ligi šampiona. Klubu je vraćeno „sveto ime“ Dinamo, i novo rukovodstvo u vidu legende kluba Velimira Zajeca kao direktora i Mirko Barišić (predsednika uprave moćnog Siemensa) koji se našao u ulozi predsednika kluba. Zajec kao savetnika u klub poziva Zdravka Mamića koji kasnije ulazi i u upravni odbor kluba i dobija funkciju potpredsednika. Ova dešavanja bila su ključna za Mamaića i Dinamo. Nešto kasnije popularni „Šerih sa Maksimira“ postaje i prvi čovek kluba, a na toj funkciji održao se i do dana današnjeg.

Šta je Mamić doneo Dinamu?

Sa njim na čelu, Dinamo je postao najbolji tim Hrvastke. Dok svi ostali klubovi širom Hrvatske grcaju u dugovima i dok se pojedini čak nalaze pred gašenjem, Dinamo je model stabilnog evropskog kluba. Dinamovim fudbalerima plate ležu redovno. Premije za uspehe su redovne i velike, ali tu su i  kazne za one koji ih zaslužuju. Velika želja je bio i novi stadion. Ipak, gradske vlasti  Zagreb sa Mamićem nisu pronašle zajednički jezik. Za razliku od predsednika naših supeligaša, Mamić nije sedeo skrštenih ruku. Po svom, za mene lično, fascinantnom običaju na prvoj konferenciji za medije nikom nije ostao dužan, ali je isto tako i najavio jedan jako velik i skup projekat. Naime, prošle godine Maksimir je kompletno rekonstruisan. Šta je i kako urađeno, pogledajte na sledećem video materjalu. A kada odgledate uporedite to sa promenom stolica na Stadionu Partizana i nedavne izjave direktora stadiona „Parnog valjka“ u Žurnalu.

Sledeća jako bitna stvar je prodaja igrača. Dinamo, poput recimo Partizana, živi od prodaje fudbalera. Iako Partizan zvanično ima drugu najbolju omladinsku školu u Evropi, možda čak i veću tradiciju od Dinama, prodaja fudbalera ova dva kluba razdvaja kao nebo i zemlju. Klubovi od kojih šampion Hrvatske kupuje igrače su recimo Porto, Bajer Leverkuzen, Boka Junior, Genk, Rasing… Kome i za koju cenu ih prodaje, pogledajte u tabeli Mamićevi transferi. Naravno, Dinamo redovno plaća porez državi. Napomenuo bih da su na Maksimiru savremeni menadžeri „trgovci“ rado viđeni gosti, poput Vladimira Stojkovića na severu Marakane. Osim cena koje ćete videti, ne treba prećutati da se na iste dodaju određeni bonusi za nastupe u Ligi Šampiona. Tako će Dinamo, na primer, za svaku sezonu Lige šampiona koju Inter iz Milana odigra sa Mateom Kovačićem u timu inkasirati dodatna 2 000 000 EUR! Uporedite ovu cifru recimo sa transferom Miloša Jojića iz Partizana u Borusiju  Dortmund.

Mamićevi transferi:

* cene su u EUR

Sezona 2000/01.

Igor Bišćan u Liverpul – 8,380.000

Sezona 2001/02.

Boško Balaban u Aston Vilu – 7,920.000

Tomislav Šokota u Benfiku – 1,520.000

Sezona 2003/04.

Jerko Leko u Dinamo Kijev – 5,585.000

Ivica Olić u CSKA Moskvu – 5,000.000

Sezona 2004/05.

Niko Kranjčar u Hajduk – 1,520.000

Goce Sedloski u Vegaltu – 1,015.000

Sezona 2005/06.

Boštjan Cesar u Marselj – 2,540.000

Sezona 2006/07.

Ivan Bošnjak u Genk – 1,725.000

Sezona 2007/08.

Eduardo da Silva u Arsenal – 13,710.000

Vedran Ćorluka u Mančester siti – 13,200.000

Nikola Pokrivač u Monako – 3,555.000

Gordon Schildenfeld u Bešiktaš – 1,725.000

Sezona 2008/09.

Luka Modrić u Totenhem – 21.330.000

Ognjen Vukojević u Dinamo Kijev – 6,000.000

Hrvoje Čale u Trabzonspor – 2,230.000

Sezona 2009/10.

Dejan Lovren u Lion – 8,125.000

Sezona 2010/11.

Mario Mandžukić u Volfsburg – 7,110.000

Ivica Vrdoljak u Legiju Varšavu – 1,500.000

Sezona 2012/13.

Mateo Kovačić u Inter – 11,170.000

Domagoj Vida u Dinamo Kijev – 5,000.000

Milan Badelj u Hamburg – 4,000.000

Sezona 2013/14.

Tin Jedvaj u Romu – 6,000.000

Ukupno , do sada 161 000 000 milion evropskih novčanica! Svaki sledeći komentar, ili pak poređenje sa predsednicima i potpredsednicima nekog našeg kluba, bio bi suvišno. Dovoljno je uporediti rad Dinama i nekog našeg kluba. Neki kažu da Mamić dosta uzima za sebe, neki mu zameraju što je previše temperamentan, te što često na konferenciji ume da napravi skandal. Na samom kraju pogledajte još jedan video materijal, a da li su kritičari u pravu procenite sami…

Nenad Pavlović
Prati me na:

Nenad Pavlović

Autor i menadžer at Kafanski selektor
Rođen u Kruševcu, odrastao u okolini Aleksandrovca. U Beogradu završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Na Univerzitetu Komenskog u Bratislavi (Slovačka) završio master studije menadžmenta informacionih sistema. Pored studija, dugo godina igrao futsal i fudbal, kako u Beogradu, tako i u Bratislavi. Po struci informatičar, u životu veliki zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo. Inače jedan od osnivača sajta.
Nenad Pavlović
Prati me na:

Komentari

komentar/a

Nenad Pavlović

Rođen sam u Kruševcu. Inače sam iz okoline Aleksandrovca, u kom sam pohađao osnovnu školu. U Beogradu sam završio Srednju tehničku PTT, kao i VISOKU ICT školu. Magistrirao sam Menadžment informacionih sistema na Univerzitetu Komenski u Bratislavi (Slovačka). Dugo godina sam aktivno igrao fudbal i futsal, i posedujem UEFA C licencu za trenera. Iako sam po struci informatičar, veliki sam zaljubljenik u fudbal, kafanu i sportsko novinarstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *