Zdravko Rauković: Kada si posvećen onome što radiš, uspeh je zagarantovan!

Ljudi veruju da ako nešto iskreno žele da će im se ta želja ostvariti. Naš sagovornik je primer da se radom i trudom sve može postići. Sa 18 godina postao je trener prvog tima i tako se upisao u istoriju srpskog fudbala. Sada je trener dečacima koji tek uče prve fudbalske korake i sanjaju snove, iste one kakve je sanjao Zdravko kada je u selu nadomak Kikinde prvi put potrčao za popularnom „bubamarom“. Prijatelji ga zovu Murinjo, sa razlogom, jer upravo je ovaj mladić obrazovan, odmeren, uspešan i ambiciozan kao poznati fudbalski trener. A možda će i prestići svog idola…

Za sajt Kafanski selektor – Zdravko Rauković, trener mlađih kategorija u fudbalskom klubu Čukarički iz Beograda.

Kako je počela tvoja fudbalska priča? Kad i gde si počeo da treniraš?

– Počeo sam kao dete da treniram u lokalnom klubu u Banatskom Velikom Selu (selo 10 km od Kikinde), FK Kozara, tu sam igrao za sve mlađe kategorije. Vrlo mlad sam počeo da se bavim trenerskim poslom. Kao dete imao sam zdravstvenih problema koji su me sputavali da se bavim ozbiljno igranjem fudbala, ali i bez obzira na to, trenerski poziv me je uvek više privlačio. Od malih nogu sam sa drugarima igrajući razne turnire malog fudbala, više bio “trener” nego igrač. Upravo iz toga je i počela moja trenerska priča, na jednom od turnira koje sam vodio, zapazio me igrač FK Sloboda Novi Kozarci, Aleksandar Laništanin, i predložio mi je da dođem u Slobodu da vodim sve mlađe kategorije kao glavni trener. To je izgledalo nestvarno u tom trenutku, imao sam svega 17 godina, trebalo je da budem trener svojoj generaciji, sa tim pritiskom sam se izborio, kako je sad posle šest godina, mogu da kažem da i nije bilo pritiska velikog. U FK Sloboda sam se za dve godine izborio da uđem u prvi tim kao pomoćni trener, a kasnije i da preuzmem ekipu kao glavni trener i uđem u istoriju našeg fudbala kao najmlađi trener jedne seniorske ekipe sa 18 godina i 320 dana – u jednom dahu ipričao je mladi trener Zdravko Rauković i dodao da je njegov put odredio i splet okolnosti, ali i velika želja da se bavi ovim poslom.

Več sa 18 godina si postao trener prvog tima. Kakav je osećaj stati pred igrače koji su tvojih godina, neki čak i stariji?

– Sećam se prvog sastanka kad sam preuzeo seniore, 18 godina i 320 dana, od 23 igrača na prozivci samo su trojica bili mlađi od mene. Prednost mi je bila što sam sa tim momcima radio godinu i po dana kao pomoćni trener. I mogu slobodno da kažem da nije bilo njih, ne bih nikad uspeo da budem trener sa toliko godina. Novi Kozarci su specifična sredina, mene su prihvatili kao da sam njihov, imao sam podršku svih igrača, uprave, navijača. Vrata su mi uvek otvorena i Slobodu gledam kao svoj klub.

Zdravko Rauković, trener mlađih kategorija FK Čukarički

Koliko se razlikuje trenerski poziv od igračkog posla? Koje su prednosti, a šta su mane?

– Postoji velika razlika, kad si igrač brineš samo o sebi i za sebe najviše odgovaraš, kada si trener, brineš o svim igračima. Sva odgovornost je na tebi, i ti si uvek glavni krivac. Ali u tome i jeste draž tog posla – jasan je Rauković.

O svom trenerskom putu Zdravko priča sa mnogo entuzijazma, ponosa i sa velikom željom da nastavi da napreduje.

– Počeo sam iz Slobode, vodio sam petliće, pionire i kadete, godinu i po dana i za to vreme bio pomoćni trener seniorske ekipe koja se takmičila u četvrtom rangu i poslednjih šest meseci radio sam kao glavni trener. Dve godine sam proveo u Slobodi, zatim sam prešao u FK Čukarički, u kome radim već četvrtu sezonu, pomagao sam pionirima i kadetima, a poslednje dve godine vodim samostalno pretpetliće.

Da li je neka osoba posebno uticala na tvoju karijeru?

– Osoba koja je najviše uticala na moju karijeru je moja mama, ona mi je najveća podrška u životu u svakom smislu. A što se fudbala tiče, najviše sam naučio po dolasku u FK Čukarički od Duška Ljubičića, sa njim sam radio dve godine, to se rečima ne može opisati, puno toga mi je preneo, koliko fudbalskih stvari, tako i životnih, veliki pedagog i veliki stručnjak.

Mladi strateg već nekoliko godina trenira dečake na Banovom Brdu i ističe da je zadovoljan uslovima u kojim gradi svoju trenersku karijeru.

– Trenutno vodim generaciju 2006. (pretpetlići) i pomažem generaciji 2003. (mlađi pioniri). Generaciju 2006. preuzeo sam letos i radim na selektiranju najtalentovanijih dečaka kako iz Beograda, tako i iz cele Srbije, a rezultati se vide na poslednja dva turnira koja smo igrali. Velika stvar je za mene što pomažem generaciji 2003. pogotovo jer je glavni trener Saša Mićović, trener koji je radio četiri godine u prvom timu Čukaričkog, i od kog učim mnogo stvari.

Sa decom je lepo raditi, ali istovremeno i veoma teško. Koja je tvoja taktika?

– Prema deci sam uvek iskren, jer sa njima drugačije ne može. Trudim se da se postavim prema njima, kako sam ja želeo da se trener ponaša prema meni kad sam bio njihovih godina.

Uspešni klinci sa Banovog Brda

I pored brojnih obaveza, Zdravko uspešno završava viosku školu za trenere, jer kako i sam naglašava, obrazovanje je veoma bitno čime god da se ljudi bave.

– Imam položene C i B licence, i završenu Akademiju fudbala – smer trener. Smatram da je dobro, ali uvek težim ka boljem, i smatram da ima prostora da bude jos mnogo bolje. U decembru sam dao poslednji ispit, a diplomski rad branim ovog meseca na temu Obuka igrača 1 protiv 1 u ofanzivi – frontalno. Dobra organizacija je više od pola posla, kad si posvećen onome što radiš i kad daješ sve od sebe, nista nije teško i sve se može.

Na nedavno završenom turniru, tvoji klinci su imali neverovatnu gol razliku, postigli su 27 golova na četiri utakmice, a primili samo jedan. Da li to znači da forsiraš ofanzivni fudbal od samog početka?

– U mlađim kategorija nam nije prioritet rezultat, pogotovo u uzrastu koji ja vodim , ali je lepo kad sve ono što radimo kroz treninge prenesemo na teren, veliki broj golova je plod našeg rada i naravno njihovog velikog talenta koji poseduju. Uvek volim da igram na gol više, tako je bilo i kad sam vodio seniore.

Svi igrači i treneri imaju nekog uzora, otkrij nam ko je tvoj.

– Kad sam bio mlađi idol mi je bio Žoze Murinjo, tako me i zove većina ljudi u Kikindi koji me poznaju.

Ko su po tvom mišljenju najbolji treneri i igrači, kako u Srbiji tako i u svetu?

-Trenutno u Srbiji Dušan Tadić, a u našoj Super ligi mi se sviđa Donald iz Crvene zvezde. Od trenera cenim izuzetno Milana Rastavca, Nenada Lalatovića i Vladana Milojevića. A u svetu od igrača Kristijano Ronaldo, a treneri Dijego Simeone i Žoze Murinjo – jasan je Zdravko.

Budući šampioni

Predpostavljam da pratiš igre reprezentacije. Kakve su šanse da odemo u Rusiju?

– Mislim da je reprezentacija na dobrom putu da ode u Rusiju, imamo odličnog trenera i verujem da će sa svojim stručnim štabom uspeti da izbori plasman – optimističan je naš sagovornik.

Tvoja poruka za sve klince koji počinju da se bave fudbalom.

– Da veruju u sebe, da budu posvećeni maksimalno i da sve zavisi od njih samih.

Veoma si mlad, ali već sada imaš iza sebe bogato iskustvo. Kakvi su ti planovi za budućnost?

– Još mi je ostalo da položim za A licencu, trenutno sam u Čukaričkom i planiram da ostanem i dalje, jer smatram da je najorganizovaniji klub u Srbiji i čast mi je što sam već četiri godine deo takvog kluba. Želja mi je inostranstvo u narednim godinama…

Kafanski selektor mora da te pita da li posećuješ kafanu i koju pesmu voliš da poručiš?

– Zanimljivo pitanje, volim da izadjem kad mi se ukaže prilika jer nemam mnogo slobodnog vremena. Volim Halida Bešlića i Šabana Šaulica, imam mnogo omiljenih pesama ali neka bude “Žal” od Šabana Šaulića – iskren je mladi fudbalski stručnjak.

Jovana Kožlović

Jovana Kožlović

Rođena u malom mestu u Hrvatskoj, odrasla i živi u Srpskoj Atini - Novom Sadu. Po zanimanju diplomirani istoričar, zaljubljena u sport, novinarstvo, književnost i crveno-bele boje.
"Za mene je sport filozofija života, a fudbal i kafana dve stvari koje ne idu jedna bez druge."
Jovana Kožlović

Komentari

komentar/a

Jovana Kožlović

Rođena u malom mestu u Hrvatskoj, odrasla i živi u Srpskoj Atini - Novom Sadu. Po zanimanju diplomirani istoričar, zaljubljena u sport, novinarstvo, književnost i crveno-bele boje. "Za mene je sport filozofija života, a fudbal i kafana dve stvari koje ne idu jedna bez druge."

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *